Godina po godina, došlo vrime da bać Iva i njegova i sami ositu kakoj to imat dicu, a nemat dicu. Komšiluk jim pun starijega svita, a bome, ostalo i dosta prazni kuća. Dica jim se raselila po cilomu svitu, ošli tražit kruva ko tuđi gazda, ka već ne mož zaslužit ko vi di su došli na svit. A ruku na srce i vi odvud poprodavali sve i sva stranckima. Svi mislili biće bolje, tuđi gazde znadu kako se triba vladat akoćeš da rabadžije budu zadovoljni. Al svi se jako privarili. I ti tuđi gazde vidli kako se vladu domaći, pa se za dram prisapili i priklonili jim se. Tako rabadžijama sve jedno ko koji su u nadnice, bijo vamo, bijo tamo, svud isto. A letrike malo malo, pa veća cina, dinar po dinar i u dućana sve raste, porezi veći, a eno obnarodovali i da će paorma, ako ne platu za nikake doprinose za penziju i doktore, ezekvirat zemlju i kuće. A udesili tako, da isto moraš platit, jal imo dva, jal dvi iljade lanaca. E, brog tako čegagod mlađi, jal nadničili u fabrika, jal bili paori, gledu kako će popakovat žene i dicu, pa odvuda bižat tamo di se tako štogoda ne radi. Za njima ostaju njevi stari i njeve kuće. Ko da ni jedno ni drugo više nikomu ni ne tribu. Isprva još i dolazu koikad obit stare, vidit šta jim triba, malo proluftiru kuće, a kako vrime prolazi, dolazu sve riđe. Dica jim rastu tamo di su, polagano zaboravlju i divanit, a ne znu se više ni cigrat svašta ko prija. Ne ostaju sami samo stari o vi što ošli u svit. Samuju i stari što imu jednodvoj, pa ti ščim se poženili jal poudavali, mada bilo mista i ko dada i matera, napravili nove kuće. Velu, biće jim komotnije ka dojdu na svit njeva dica. I bilo. Sve to bilo lipo u mlađi godina, al ni dugo trajalo. I oni već ostarili, pa ko i njevi stari, ostaju sami u kuća u koji ima mista za dvitri familije. Eto i kum Tuna. Dada i mater se njemu i njegove nisu tili pridat, pisali kuću i zemlju Tunine sestre što se udala u varoš, pa potli ona i njezin ošli u Švapcku. Ritko dolazila, jedamputdvaput na godinu. Bila zadovoljna što se sporazumili da Tuna i njegova ostanu u kuće, ne moru je ni plaćat kiriju, nek pazu dadu i mater. A dada i mater je za svaku zimu uranili i zaklali po dvoj gebelja, doklegod mogli. Sve bilo lipo i dobro, dok kum Tuna i njegova nisu priklane kupili kuću u varoši i priselili se tamo. Dica jim ostala u selu, obadva napravili nove kuće za svoje familije. Ni prošlo puno vrimena, stari kum i kuma više nisu mogli sami. Tunina sestra ji dala u dom. Kumu Tune to baš i ni bilo pravo, a bome, ni starima. Puno ji tribalo ubeđivat da će jim svima tako bit najbolje i da će ji dite i snaja redovno obilazit, a kadgoda i kćer i zet. Stari teška srca napuščali kuću u koje otranili dicu i saranili stare. Isprva ji kum Tuna i njegovi obilazili, potli se to i proriđalo. U poslidnje vrime obidu ji još jedino bać Iva i njegova ka idu kakim poslim u varoš. Stari kumovi jim se uvik jako obraduju. A znade bać Iva. Ni njima toliko ni do ponudalja, nego se jako volju pripovidat. A tamo nemu skim.