Faljnis, čeljadi moja. Ne pitajte, kandar mi se čini kako koja ampa jal nesrića naiđe, mene svaka potrevi. Eto, na priliku sad kako je ošinio ovaj snig, ne da odvida. Pada danima, pa čovik samo mora čistit i odbacivat, ja malo-malo pa štogod zglajzujem. Nisam niki dan išo dat ditelne josagu. Uzo ja tako jedan naviljak pa nosim prema oboru, ne vdim ništa prid sobom od ditelne i stanem u Rokinu zdilu s vodom, a ono tek oko nule, samo poškramio led vodu, a ledena kugod sam vrag. Dok nisam došo do salaša, smrzla mi se noga kugod da je u zamrzivač turena. Vamo iskvasio i opanak pa sad furtom moram navlačit čizme dok se ne osuši. Sad samo kijam i tarem nos. Veli mi ova moja: »Ta dokle ćeš već kijat ko puće, sav te Ivković šor mora čut i znat da si ti nazebo«. A šta možem, čeljadi moja, kad sam bolesan. Niki dan sam pravio disnotor, skupila se sva moja »omladina«. U nas trojci ima godina da, kad bi i odmotali unatrag, digod bi bilo do Ferenc Joškini mladi dana. Ne mož ovu mladež ni kandžijom natirat na taj naš starovinski poso. Eto na čeg smo spali, ni belera više nema. Mladi očli u taj Beč, a ovi vaki ko ja što se prave da su i sad štogod vridni borme lažu, virujte mi. Da nije mog brace Ive iz Tavankuta od disnotora ne bi bilo ništa. On obavio svoje brzo, a mi posli još tri dana radili. Šta da vam kažem? Ovi moji mladi se razbižali, ko na poso ko nije ni tio, pa ostali samo mi. Vele mi šta sam se latio ti disnotora kugod Nimac tra-la-la, ta to više niko ne radi. Sad se ode gospocki u ove velke izvikane što velimo dućane jal markete, pa se nakupuje šta triba. Ja gledim pa se mislim kako brzo ova mlađarija zaboravi starinu! Ta mi se kadgod radovali disnotorima, ilu i fankima a oni sad samo u dućan. Aha, al za dućan triba i novaca, a za novce triba i digod radit, da su kaki. A posla za nas ostarince ima vrlo malo, jal ni nema. Nismo mi više vridni svašta radit, godine natisle pa to vam je. Sad divane da su naši glavešine bili tamo priko u našoj matičnoj državi pa su njim obećali da će bit više pomoći za našu manjinsku zajednicu i ode. Ja se sve niki viščinim da će bit baš tako, al jeto vidićemo šta će se trevit. Ko se jedared na vatru opeko, taj se i mašine boji. Veli mi baš Pere da ni ne viruje, al jeste ucigurno. Ja sam lično gledo na televiziji kad je njev glavni obećo više novaca za projektove ode. Periša se tek onda počo smijat, pa veli da sam stvarno dite što iđe u zabavište. »Ta, jel ne vidiš otkaleg vitar duše, Bože Braniša? Ta, nisu l te već dosta puti istarmali? A ne obećava ovaj ode u našoj državi med i mliko, a ti još brez posla?«. Odmanio rukom pa ućutio, a vidim po njim da se i rasrdio. Al ja još uvik niki virujem da mož bit dobrog i za nas običnu čeljad. Ta, ni se valjdar svit baš toliko priokrenio da svako o svakog omlaća opakliju? Eto šta su nam donela ta moderna vrimena. Meni je kadgod bilo bolje, pa nek divani ko šta oće. Ajd, zbogom.