U srcu Beograda, u čuvenoj Knez Mihajlovoj ulici, u potpalublju poznate galerije Singidunum, nedavno je priređena izložba vešta (haljina) svestrane splitske autorice Tonke Alujević. Naziv izložbe Jedra pod kojin san plovila nam sugerira da su u pitanju haljine sašivene od neklasičnog materijala – od brodskog jedra. 
Tonka Alujević je likovna umjetnica, modna kreatorica, novinarka, spisateljica (objavila je sedam knjiga), autorica dvaju dokumentarca, monodrame, performerka, voditeljica, glumica, planinarka, žena moreplovka koja je punih deset godina živjela na jedrilici od 16 metara dužine, žena koja je prijedrila Atlantik, obišla motorom Mediteran, žena nemirnog duha, žena koju ne drži mjesto. Žena trenutka i inspiracije.
Razgovor za naš tjednik započeli smo pričom o Beogradu i Beograđanima: 
»Ja volin taj način života, ovo je jedan spontani neulickani grad koji je pun života 24 ure na dan, tu su knjižare otvorene non-stop. Sve ono šta mene zanima i šta je moj umjetnički interes u životu to ovde iman, tu su vrlo slične sklonosti koje u sebi uvijek nose neku i parodiju i poruku. Beograd je jedina metropola di se Dalmatinac zaista osjeća povlašteno. Ja znan da su to stari krediti, da to nisu krediti ove naše generacije ali su ti naprosto sva vrata otvorena. Govorin isključivo o ljudima koji se znaju ponašat, ne govorin o primitivcima kojih ima svugdir pa tako i ovde. Puno puta ja ovde dođen da niko ne zna. Obilazin galerije, iden u kazalište, u kino, to nisu samo domaći autori, radi se o autorima koji dolaze iz ciloga svita. Ono šta ja radin a šta je vezano za literaturu, je blisko ljudima ovde. Neću reć da san iznenađena ali nisan virovala da ću dnevno davat dva-tri intervjua, da ću bit na svin televizijan. To ja nisan očekivala. Ja Beograd volin i zato i dolazin.«

Haljine od jedara

Tonka je dobar dio svojega života ostavila ispod ovih jedara. Stoga smo je pitali – odakle ideja da od njih pravi haljine?
»Plovilo se i po Mediteranu i po Karibima. Ja nisan profi jedriličar, to nije moj poziv, mogu bez jedrenja ali ne mogu bez umjetnosti. Ja san u to jedro gledala od čega su napravljene vešte i u tome su te moje misli i čežnja za mojin Hvaron i za domon i za povratkon i za jedrenjen i za novin puntama. Znači, dan na moru je ka tri na kopnu, tu se svašta čoviku izmiša, dakle, kompletno se minja nekakva slika realnoga života i to jedrenje je blisko nadrealnom. Nisan imala ideju, nisan imala ništa, onda san išla u konobu i našla san jidro a to je isto ka da san našla blago koje je ležalo ne znan koliko godina. Dok san stvarala svoje vešte igrala san se, kreirala, šila, lijepila zajedno sa svojin prijateljicama Manjom Buktenicom i Gordanom Radnić. Kad hoću da me se shvati na brzinu, niman vrimena i to mora bit odma, a crtala san ih na dlanu. Važno je bilo shvatit ideju«, kaže naša sugovornica.
O tomu zašto ove haljine nisu na prodaju, kao i o daljnjim planovima za njihovo izlaganje kaže: »Dalmatinci su takvi. U mojoj kući nikad nije bilo trgovaca i o novcu se nije govorilo. To je jedno a drugo je zato što je to napravljeno od jedne cjeline. E, i ako prodan, nije cjelina. One idu u kompletu i mogu se ispričat na miljun načina, mogu bit na sve moguće načine ali ne smiju bit razdvojene. Bilo je kupaca na Menhetnu za dvi vešte, ali ja ih nisan tila razdvajat. Neka budu zajedno. Imaju uspomene… Ta sićanja ti služe za nove momente. Ja tražin uvik nešto avangardno. To mi je izazov. Inače, planova za izlaganje nema jer to opet puštan nekom slučaju kao što su one stvorene iz tog nekog kaosa mojih ideja u glavi. Tako će se one i dalje borit za svoj prostor. U jedrenju postoje šampioni koji dođu do cilja i oni koji okrenu bovu, ali i oni koji odustanu ili se izvrnu tako da ne znan šta će bit sa njima i kako će ići dalje njihova priča. Hoće li me netko pozvat? Bilo je ljudi koji su imali neke ideje, a u kom pravcu će sve ić, pojma neman«.

Fešta u Brestu

Izazova u Tonkinom životu nije manjkalo. Jedan od njih bio je nastup na jednoj od najvećih fešta/festivala mornara u Brestu u Francuskoj, s malim brodom kojeg od milja zove Pol oriha.
»To je jedan od najvećih izazova u radu koji je došao spontano. Dobili smo poziv za tu feštu, ali nismo imali adekvatan brod. Ali desilo se da sam tada vidila brod u konobi 2,89 metara dug, iz 1936. godine. Tako rasušen, jadan i nikakav, imala san viziju kako mora izgledat u Brestu. Mora bit provokativan. Mi smo mala zemlja, i moramo se kao takva predstavit. Tako mali sličili smo im na barometar, na onu ženu sa suncobranom i muškarca sa kišobranom. Tako su nas Francuzi doživili. Izazvalo je silne simpatije. Zapravo smo skrenili pažnju na sebe, a brod nije bija od miljuna i miljuna. Mi smo imali dva jedra, imali smo timun (kormilo), rad jednog akademskog kipara, ja san napravila mali mozaik, ima je ekonomsku studiju, imali smo likara i sve ono šta pravi brod ima i na kraju je ruski kapetan sa Kruzenšterna, (to je najveći školski jedrenjak svita), naredija mornarima da naš brod stave na pramac i mi smo u zadnjoj regati jedrili zajedno. Bili smo zavedeni i službeno da smo jedrili od Bresta do Duarnenea. Nisan ja super žena, nisan ja ni snažna, ali moje priče moraju bit originali. Kao što je bija krug oko Mediterana sa motoron 2005. godine, di smo obašli cilu morsku granicu Dioklecijanovog carstva a to je Mediteran, uključujući i Crno more, neke 23 granice«, priča Tonka.

Monodarama o ljubavi

Autorica je monodrame Jubav u virme kupusa, koja je ranije gostovala i u Beogradu. 
»To je drama puna i tužnih i smišnih elemenata, vrlo je emotivna. Ona je nekako naša zajednička sramota, jer mi smo uspili izborit razna prava, ali pravo na ljubav i izbor partnera iz neke druge sredine koja nije naša, donekle teško. Zapravo, uvik moraš opravdavat zašto je tvoje srce izabralo nekoga drugoga. Okosnica cile priče je jubav između Dalmatinke i Vojvođanina. Taj kupus nije metafora. On je vrlo konkretna stvar. I ritki se od nas usuđuju da naprave tako nešto zarad svoje jubavi. Svi to sakrivamo ka zmija noge da nan niko za to ne zna i sramimo se zapravo onoga šta je najlipše u nama. Monodrama je interakcija publike i mene. Ne volin govorit o budućnosti, ali neki moj zadatak je da je stavin na papir«, pojašnjava naša sugovornica.

Mozaik posvećen Vučetiću

Tonka se bavi i izradom mozaika:
»Jedno vrime san živila u Istri di san i naučila osnove kako se rade mozaici. Nisan neko ko voli radit na svili, obožavan ka se sataren, kad se potrošin, dobro umorin da bi napravila nešto. Ta naporna igra me fascinira. Ja san nemiran tip. Radin za hotele, crkve, privatne zbirke, gradske površine. U tome san se našla. Svaka stvar koju san napravila imala je poruku. Moje najznačajnije mozaičko djelo nalazi se u Hvaru. To je otisak prsta. Zato šta je izumitelj daktiloskopije Hvaranin Ivan Vučetić i predložila san gradu da ga napravin. Kad ga gledaš iz daleka to je otisak prsta, a kad mu se približiš, ti tu vidiš da su tu igre, da su tu franje, trilja, ka šta su sve ono na šta smo se mi ka dica u parku igrali i to je ta emotivna veza. Plus šta je otisak prsta uzet od moje mame, šta meni jako znači.«

Nemiran duh

Bavila se i novinarstvom. Jedno vrijeme, točnije šest godina, vodila je televizijsku emisiju Nemiran duh.
»Nemiran duh je trajao šest godina. Emisija je bila nemirna i scenski i kostimografijon i uvodon i gostima koje san birala. Bilo je samo bitno da moj gost ne smije biti sa estrade i svijeta politike jer su mi nezanimljivi i dosadni. To su i inače ljudi s kojima ja neman komunikaciju i koje ne znan šta bih pitala. Radeći je, bio mi je izazov jer san zalazila u prostore regiona tražeći zanimljive ljude. Birala san one koji su na neki način bili pozitivni i humani.«
Tonka i ja smo u »potpalublju« galerije Singidunum dugo pričale. Jednom je, kaže, pitala svog slijepog prijatelja što je po profesiji, on joj je odgovorio da je on onaj koji živi. Kaže da je to najvažnije i misli da mi može reći da je ona ta koja živi. 
Učinilo mi se i da je rekla kako nitko nikada nije stajao iza nje. Ni bogati ljubavnik, ni bogati tata, ni stranka ni partija, nitko. Samo i uvijek – njen rad. Kaže da se voli igrati dok radi. Gledajući nju i gledajući izložene vešte činilo mi se da sam osjetila miris škoja, vonj lažine. Miris soli. Mora.
Ljiljana Crnić