Faljnis, čeljadi. Kako sam se radovo pokladama i jedva čeko da prispiju, nije ispalo kako sam se nado. Jedan komšo mi se razbolio, pa mi ostavio na brigu mali jaganjaca i ovaca pa i moram stalno ić ranit na dudlu. Božem prosti, kugod da nam kogod ureko ovaj naš lipi Ivković šor – stalno se štogod rđavo trevlja, te ovo te ono a sve nije za čovika. Vamo, još se i ovi što kradu bogu dane po nikim isnštitucijama nastrve s kojikakim računima a ni dragi Bog ne zna za čeg su i za čeg čovik daje ne baš ni male novce. Opšte me ne čudi što je svitu izašlo na vr glave ovo »gazdovanje«, pa se u znak bunjenja šeta po glavnoj varoši, a sad borme kako televizije iz okolni država pokazivaje (naše daborme da ćute ko zalivene da se nebi ovi s vrva zdravo uvridili) to šetanje je sve više i u puno drugi. Al pak, kad se ne mož više izdurat, a ne mož, ondak i triba. Pa nek se srdi ko oće. Nisam vam ja niki iškulovan čovik, a ni baš zdravo pametan al nikako mi ne iđe pod ovu moju šepicu da mi je prihod sa zemlje desetak puta manji od reštancije na vodu samo. A tom dodat i redovnu reštanciju, na tu istu zemlju. Ko je to računo, ne znam. Veli mi moj Joso da su to sračunali cigurno ovi s ovim novim plaćenim škulama. Mož bit, al ondak se ne triba čudit što se svit pobuni i divanit da je svit kriv. Sve se kontam da je kadgod bilo zdravo lipče neg sad. Jeste da se više radilo, al se više i imalo. I pazili su da se čoviku ne uzme poslidnji zalogaj kruva iz usta i od dice. Sad iskeče na sokak zbog nikog duga i mater s malim ditetom, a kamol neće matorog čovika. Kadgod se išlo u penziju deset godina mlađi, a sad kad odeš, ako i doživiš da odeš, ne mož ništa ni privridit a od penzije divane da ne mož ni živit. Doduše, nemam penziju pa nemam ni tu brigu. Ja sam skonto da moram namirivat josag, ić na njivu ako mi vlast ne oduzmu i vrtit se po avliji dok sam živ. Pito sam mojeg pajdaša Perišu niki dan di se tako lipo dotiro, a on mi veli da se zaodio na starežu pa natrevio na to ruvo. »To je kogod bacio«, veli Joso, »tamo u bilom svitu na nimačkom ti piše na leđi od sakova ‘deratizacija’, a to su ti oni što u velikim varošima iđu po kućama i stanovima i truju pacove i mišove, a na šepici mu piše isto na nimačkom ‘grobljar’, to tamo napolju imadu jedan dan kad se iznesiva na sokak i odnosi stare ronđe a ovi naši pokupe pa prodaju med starežom«. Periša se izdrečio u njeg ko bik na crven čaršap, al zna da je Joso išo kadgod radit tamo pomalo u šparglu i da nije običan slagat. Smijat se i izrugat zna, al slagat neće. Gledo on tako, ja se već spremio i razdvojit ako se dovate kugod dva pivca kredlana, al Periša ništa ne veli. Skoči sa šamadle i vući njegovu nimačko-grobljarsku šepicu u tek propaljenu katlanku, okrene se i pravac na njegov salaš. »Ako mu to ona njegova pazarila, sad će fasovat. Bolje da mu nisi privo šta piše. Neg, iđem ja kod našeg pajde Bebeka nadudlat jaganjce a ti pazi da krumpir ne pokipi.« Čeljadi, zbogom. Nemam kad dugo se izdivanjivat.