Ko i svako jutro, bać Iva za dram namirijo perad. Bela ošla u kobasice, kravicu prodali. Živine pun dvor, držu ji i rad jaja i rad mesa. Ne rani ji nikakima karafekama iz pateke, prikrupi jim samo kukuruza i ječma. I bome, puno jim lipše zaklat s dvora, neg jist kupovnu piletinu. A jajca, da se ni ne divani. Došo natrag u kujnu, zapalijo radijon, veli nek lagano svirucka. Stalno nadesit na općinckomu, pa i on i njegova uvik čuju šta ima novoga i ko nji i u komšijcke varoši. Kadgod i u njevomu selu, više put obnaroduju di i koliko neće bit letrike. Ne uvik. Sijo zastal, njegova veli oma će fruštuk. Odbrojijo medecine zotaj dan i pometo ji u nikaku škatuljicu što mu starija kupila u pateke. Izdilita na tri dila, pa oma u jedan pomeće šta triba popit ujtru, u drugi šta u podne, u treći šta uveče. Taman i njegova metnila fruštuk nastal. Skuvala jim u sose kruva, njemu crnoga, njoje biloga. Na njegov samo sitno nasickala bila luka, pa malo osolila i opaprila, a na njezin iz tavice istresla što propržila na masti luka i jaja, pa to osolila i opaprila. U po jila na radijonu stali divanit šta ima novoga. Prvo i najglasnije, nako ko da štogoda slavu, ko da kaki rat zadobili, obnarodovali da bolnica u komšijcke varoši dobila nikake papire za komotno radit ubuduće baram sedam godina, a za dalje će se vidit. »Ajoj, kake su istom ne što nisu dobile papire?«, veli priko zalogaja bać Iva. Njegova ga samo pogledala, ko da bi ga štogoda tila pitat. »Eto, saće se cigurno okupit svi doktori oko njevoga direktora, pa će se beštelovat za novine i za televiziju sotima papirima i sonima što jim te papire dali. I cigurno će jim usta bit puna fale zono što radu. A nas bolesne i tako niko ništa neće ni pitat. Jedino nam doktori uvik kažu, zovu kontrolu tribaš toito, zonu kontrolu tribaš noino. A kontrole za misecdvatri. Otideš u selcku abolantu ko tvojega diktora, tamo ope ranom zorom moraš stat u red da taj dan i dojdeš na red. Za toito i za noino mora ti zakazat selcka doktorica priko sokoćala. Ako taj dan i dojdeš na red, toito ti zakaže za osam miseci, noino za godinu ipo. Ako ti to dugo, uputi ti ko njeznoga kuma, u njegovu privatnu bolnicu. Ko njega sve mož uradit brzo, koišta i oma, jedino moraš dosta izbuksovat. A znadeš kako je, čeljade bi sve dalo za zdravlje«, dalje divani bać Iva. Sitijo se i kako mu bilo pri tri godine ka ga crveni krst odno u tu istu bolnicu. Bila svakaka, al to vidli samo naki ko on. Prvo jutro mu doneli fruštuk, nako ofanj tanko odrizamno kruva i pomastito niščim bilim, naki kaki je, moro se makar na tren okrenit zonom što donela, ne bi on bijo on, ka i naki bolesni ne bi bacijo oko za njom. Bila mu lipa ko grij. Ka izašla, okrenijo se i uzo pomastiti kruv, ka na njemu pešes pata. Kocu, a njemu se trbu digo do grla, samo što se ni ubljuvo. Manijo se kruva, uzo bukaricu, veli makar će čaj. Ka bolje pogledo, po čaju plivu oveće pule ničega masnoga. Samo se naškobijo i sve ostavijo nako kako i našo. Nek jide naj ko je baš toliko gladan i ko može. Njemu dosta i ta njeva nikaka infuzija.