Faljnis, čeljadi moja. Jevo nama opet malkoc sniga. Samo... šteta: kad malo napada, oma se i počme topit, pa nam bude sav šljapav šor. Ne zna čovik lipo kako ni ić po avliji; ako obujem gumene čizme, onda se na nji navaća blata ko omanji košarić, ne mož lipo od njeg ni ić. Tako lipo izgleda kad se onako gospocki dođe limuzinom na početak Ivković šora, pa se stane na pripeku i gleda iz vruće kabine po njivama a ono sve bilo, lipo, nedirnuto još uvik ovom modernizacijom, salaši se bile u daljini... Ha-ha, al ko provede malkoc duže od kojeg dana na salašu, borme vidi kako je ode život težak, kako se triba naradit, nagazit blata, mrvit, krupit josagu, navuć piće, sina, slame i ditelne, pa namirivat, čistit košaru i svinjake. Ta onaj ko divani »ta lako je paoru, on ima svega a samo kuka«. A ima i dosta taki koliko čujem i baš sam zdravo bisan. I eto, na priliku, ja Braniša iz Ivković šora sve te nevirne tome zovem kod mene u goste na moj salaš, samo dva dana, pa će sa mnom, didom od skoro šezdest godina, sve to radit i to lagano, brez žurbe, pa nek vidi kaka je to lipota. Ja sam jedared imo takog gosta, jednog rođu sa sedmog sprata iz naše varoši. Nema šta, da je radio – radio je. Al kad smo završili, sav se osapuno ko didin Bandin kad vuče dvoger i kazo mi »aaav, rođo moj, ti svaki dan vako moraš?«. Ja sam se nasmijo pa kazo: »Ta ovo je samo ujtru. A ti, rođo, ne misliš da svinje, bikovi i pilež i na podne i uveče ídu? Ta ajd onda i mi da samo ručamo. Ovo isto se radi i na podne i uveče, Bože iz čovikom«. Samo me pogledo, čeljadi moja. Kazo da će ubuduće plenit svakog ko još štogod samo zucne na našeg seljaka. A tek da sam ga odvo digod di se pridaje josag jal žito i kuruzi, pa kad bi tek vidio kako nas zafrkavaju i malo nam plate! Ja mislim da bi nas tek onda više cinio. Al šta je tu je, iz ove kože nikud. Imaju i naši salaši svoje lipote. Sad kad krenu disnotori, pa poklade i slavlja, pa prela... Ima da se samo tako naveselimo i na muku zaboravimo. Vidim da su i naši balovi i prela već skoro rasprodani. Ne mož nać biletu ni za lik. Doduše, mi već na taka viđena slavlja ne bi ni mogli dospit, nema se baš novaca a nisu te bilete baš jeptine. A krumpiraču znamo ispeć i na salašu, i to u parasničkoj peći na ogrizinama. Kako samo lipo zamriši, oma bi je čovik poio svu tepciju da ga ne tuče pritisak. Vina ćemo donet iz Mirgeša jal Tavankuta, pa lipo skupimo ove naše još ostale u šoru na jednu kartaniju. Doće moj rođo Joso, komšija Periša, Antuš i Đura pa kad opletemo filka u petoro... To vam ono kad makov gornjak, »babo«, viče a crvena sedmica »šanta« najjača. E, nije to tako lako ni sigrat, čeljadi. Mi to tiramo u služenje; ko izgubi, mora stat, pa drukput i na jednoj nogi. Za svirku se sad s ovim sokoćalima nastaramo lako, puštimo lipo priko njeg »Hajinu« bandu i da vidiš veselja. Jedino ne damo Periši da piva, jel on kad piva stalno se trzamo. Mislimo svi da škripe gornje tarabe na košarni vrati. Ajd, zbogom. Vidimo se mi ovi poklada.