Prošo jedan Božić, prošo drugi, prošle i obadve Nove godine. Svako svašta obećavo, svako svakomu svašta lipoga željijo, na cile kamare. I bać Iva svima čestito priko sokoćala, pa ko pročito, pročito. Puno nji mu za Novu godinu poželjilo brdo novaca, puno sriće, ljubavi i još koišta lipoga, manje nji dobro zdravlje, a no što mu najviše triba poželjila mu jedino njegova. Dočeko njegovu Novu, ni mu baš donela ništa novoga ni lipoga. Oma ujtru, ščim ošo u stražnji dvor, snuždijo se. Nema Takse. Gledi svud okolo, fićka, zove ga, džabe. Džabe mu pono i frišku kost, nesto ko da u zemlju propo. Došo natrag u kujnu i teško izdanijo. Onda se istom sitijo da ni nigdi vidijo ni mačka. »Bože dragi, noćas ko da bijo rat, tolika pucnjava. Pa jal ti deranci ne znu da bi se vi blagi dana tribale okupljat familije, svaka ko svojega najstarijega u kuće, pa ji proslavljat u miru i veselju? Jal više ni rođendane, ni imendane, ni božiće, ni uskrse ne možemo obiližit brez pucanja? Puca se isprid crkve za pološnice, puca se u centru, puca se po svi sokakeva, a nebo puno koikaki zvizdica i tačkica svi fela. Više se puca neg za rata, ka su iz našega atara ciljali nu varoš oma priko Dunova.«, veli njegova i stane pripravljat šta će dat  pojist mačku i Takse. »Džaba pripravljaš, toić sam odno Takse kost o praseće šunčice, a njega ni o korova. Nigdi nema ni mačka.«, veli bać Iva i sidne za sokoćalo. »Ta kaki nema, zavukli se noćas jal po kamaru, jal po drnjak, znadeš kako se uvik jako poplašu o pucnjave. Saće nji vaj meris poizvlačit, digod bili.«, veli njegova, na masti poprži malo luka i sotim zalje no što jim pripravila. Bać Iva jim odno, svakomu svoju zdilicu i ščim ji zazvo, obadva se oglasili, nikako prigušito, reko bi ispod slame. I stvarno, zajdno se izvukli ispod kamare, al nisu oma poletili na jilo, neg gledali okolo ko da ne znu di su i još dugo njuškali zrak. Bać Iva ošo do nji, pa i jednoga i drugoga pogladijo po leđi, obadva se nikako zgurili i spuščali repove međ noge. Malo jim i divanijo, ni sam ne zna šta, pa se polako stali i otkravljivat. Dovukli se tako i do šupice di ji ranijo, al stalno zverali na sve strane. Latili se jila, zajdno iz Taksine zdilice, ko da niko o nji dvoj ne volji ostat sam. Bać Iva tamo istreso i no što njegova pripravila za mačka, pojili sve i ope šmugnili po slamu. Potli naišo i poštaš, Taksa ga ni ni opazijo. Poštaš ni u službe, došo bać Ive čestitat sve svece đumle, a kanda se baš zaželjijo i malo divana š njim. Svašta se izdešavalo, a ka radi, uvik bude u nikake žurbe, pa se ne može zadržavat. E, vi dana došo na svoje, pa veli ide ko bać Ive malo zasist i ispripovidat se o svega i svačega.  Svi što jim kruv na državni jasli slavu sve. Eto, dosta nji ide u crkvu u koju ide i bać Iva, a brez nji ne mož radit, pa š njima slavu i ni drugi. Ka dojde njevo, slavu i vi, oni ope ne možu radit brez ni. Bome, slavi i država. Džabe u regulama natrukovano da je država za se, a crkva za se, niko to danas ne poštiva. Dobro se znade ko se u ve države najviše sluša i celiva. U ruku.