Vu godinu što prošla Bać Iva ne bi marijo što prija zaboravit. Ne mora se štodirat brog čega. Krene se kroselo, vidi, sve manje čeljadi, a sve više kuća iz čiji odžaka se više ne puši. Naskaku nema dičje cike i graje, nema baš puno ni starije ni mlađe čeljadi. Snig, a u Podoli ni sona, ni šplijonki. Sokakom larmu jedino nikaki crnpurasti. Ka se divanu, čuješ ji o ćoša do ćoša. Taka jim i dica, a izgleda mu ko da ji i ima najviše. Bać Iva baš i ni veliki virnik, al još o mlađi godina nikada ne propušća pološnicu, a ni večernju na Silvestera. Već na pološnice mu se steškalo. Gleda, nikad manje svita. Bilo mista i u kora i na tavanu. Raniji godina bilo puno mladi, bilo i puno naši što za rata ošli priko, više ji nema. Puno mladi isela se rasuli po cilomu svitu, najviše ji poodlazilo u Švapcku. Mali i mladi što ošli priko narasli, na svit došla i njeva dica, a puno nji isto ko i odvud, poodlazilo odnud po bilomu svitu. Ka za velike svece dojdu ko njevi matera i dada, vi više nemu vrimena, a ni volje, dojt vamo. Svakomu lipše dočekat mlađe, neg it u goste ko stari. A ruku na srce, puno nji više ni nema ko dočekat. Na Silvestera se taman sto navlačit u ruvo za crkvu, na skaku stala nikaka lemuzina, a Taksa bisno zalajo. Oma zno, idu kum Tuna i njegova, pa ćedu, ko i svake godine, zajdno na večernju. Doduše, poslidnji nikoliko godina išli sami, kum Tuna i njegova stali naširoko zaobilazit crkvu otkad se učljanili u ve što vladu i dovatili se državni jasli. »Šta će to bit, vada se neće ope minjat vlast, pa nam se kumovi stali izdaleka priokretat?«, pita ispod glasa bać Ivina. Uto i kum Tuna i njegova u ganku otresli čižmice, unišli, nazvali jim Boga, pa sili zastal. »Ni nam bilo teško dojt iz varoši, voljimo otit u vu našu crkvu. A za svaki slučaj, valja i da nas vidi što više našega svita. Da ne kažu potli, Tunini se odbili o crkve.«, veli kum Tuna, a njegova ga, nako da niko ne vidi, munila laktom pod rebra. Bać Ivina jim svima naljala kuvanoga vina u bukarice. Vaj put i bać Ive, veli nek se malo ugrije, vada mu neće naškodit. Brzo došlo vrime za krenit se, a potli večernje će svi četveroj dojt natrag na paprikaš o suva mesa. Popa na večernje obnarodovo kaka bila godina za njima. Veli, krstilo se osam dice, vinčalo se dva para, a umrlo priko sedamdes čeljadi. Kako onda ne bi svake godine kore i tavan bili sve prazniji? Potli večernje se nisu oma krenili na večeru, kum Tuna i njegova se rukovali i podivanili vada sa svima što taj dan bili u crkve. Za večerom se gosti lipo razdivanili. Domaći doznali i di su i skim bili i šta su sve radili. Tako doznali i da kum Tuna u subotu bijo u glavne varoši. Išo na korzu, pa se sa puno nji beštelovo, jedino to ne bi nigdi obnarodovo. »Ko zna, kume, možda se korza pripuni, pa će dojt kaki novi i ope će tribat okretat pakliju naopako. A vi će se vada sitit da sam se i ja korziro. Znaš... ne bi bili radi ostat brez državni jasli.«, veli kum Tuna i uklade još jedamput. »E, čudan smo mi svit...«, veli bać Ivapotli, ka su ispratili goste.