Bać Iva se vi dana raduje ko malo dite. Snig spo i osto. Ni mu bilo teško ni latit lopatu pa očistit staze i pod pendžerom i u dvoru. Uvik voljijo da mož otit u papuča i do živine i do Bele i do drnjaka. A vidi i da Taksa za se već ugazijo stazicu do slame. Prija nego što ga uvatila bola, bać Iva zno skuvat lončić katarke, pa ostavit na špojeru da ostane vruća. Kadgod bi došo u kujnu spolja, naljo bi bukaricu i izdunijo. To bi ga za dram razagrijalo. A ako bi češće dolazijo u kujnu, znalo bi ga malo i uvatit, pa bi onda po dvoru bilo i pivuckanja i fićukanja. Sad više ne, doktorica mu zabranila, veli može samo malo, baš ka se zaželji. Šta će, primundurijo se i latijo čaja. Tako i danas. O cila  jutra bijo ponapolju. Ošo ko pekara donet lapinju, pa latijo metlu i sve staze pomejo, mada baš i ni tribalo. Snig ni ni pado, to on više iz navike, malo se volji razmavat prija fruštuka, veli, slađe će jist. Njegova napravila bećara, veli skoro ni. Šta je je to, u ledenjaku ostavili sose i paprike da imu ka se zaželju. Njoje istopila i dva švarka, njemu skuvala pileću viršlu. Ni je ni pojijo, polak bacijo mačku, al dobro pazijo da njegova ne vidi. Slatko se naumako, to mu bilo i dosta. Potli fruštuka odno živine i Bele mlake vode, nek se oma i napiju, jal potli se smrzne. Došo natrag u kujnu i po navike se krenijo do špojera, al njegova već skuvala čaj i naljala mu u šolju. Samo što sijo, došo i kuršmit. Veli ide pelcovat kerove što ji jesenas promašijo. Bać Iva oma opazijo da mu čižme usnigane dogore, po tomu vidi da danas ne ide na bicigle. Čudo, Taksa ni ni zalajo. Vada zadrimo u slame, pa ga ni ni čo. Kuršmit sijo zastal, veli da malo odane, a dugo se nisu ni ispripovidali. Bać Ivina skuvala čaj i njemu, veli ne bi ništa drugo, eto, samo ako imadu jednu rakijicu. »Dobro, pajto, vad ni došlo dotle da ti obilaziš selo pišice?«, pita bać Iva. »Bome, moram. Po kuća u selu prazno, pa ispod pendžera jedva proprtita uska stazica i tu bi onda tribalo gurkat biciglu po snigu. Po kaldrumu isto ne mož tirat, tamo samo tragovi o lemuzina, a škaljavi ko vrag, mož se baš dobro smandat. Lakše mi vako. A vi kristuši pri nikoliko dana priko radijona samo laju kako su se dobro pripravili i jedva čeku snig, pa da se krenu i svima pokažu kako se radi«, veli poštaš i srkne malo čaja. »A, ne divanu to oni zabadva. Samo, ni se potrefilo kako triba. Snig sto padat baš u petak potli podne. I to u po prosinca, ka mu poslidnji godina baš i ni bilo vrime. E, onda ti ide vako. U ponediljak, ka se počme radit, sagledaće se stanje. Oma utorak će napravit nikaki štab, pa će za sridu sazvat i prvu sednicu i zadužit se ko će šta u štabu radit. U četvrtak će natrukovat koikaka rešenja, u petak ji razdilit i oma isplanirat ka će se i šta radit. A moraš malo i razumit ljude. Ni baš ni lagano čistit snig zimi, priko lita bi to bilo puno lakše«, počme filtozirat bać Iva, ko kadgoda njegov pokojni dada. Kuršmit se samo zablendo u njega, ko tele u šarena vrata. Istreso rakijicu ko vodu i ošo. Čaj ni ni pipnijo.