Av, čeljadi moja. Mislio sam ćutit i gutat kako naš svit već tušta vrimena radi, al moram vam izdivanit. Što bi moj dida Mijo kazo – da ne trune u meni. Ja sam vam ovaj misec skroz niki na tapeti, kandar je i Svevišnji digo ruke od mene. Te mi se trevi ovo, te ono, a sve kako ne triba. Kugod da je kaka gatara bacila opcinu na me. Eto i jutros. Odem ja u avliju namirivat, od jednog obora do drugog, kad jedno svinče, i to ono najveće što sam se spremo opravit disnotor prid Materice leži, pocrvenilo. Eto ti vrbanca, mislim se u sebi. Čim sam spopo telefon zvat veterinara, vidim da sam dok sam čisti jal dilio kablom ilo, skroz razlupo caklo na telefonu. Zamislite, ja koji ga skoro ni ne nosim nikad sa sobom, sad kad me tribaju zvat ovi iz Crvenog sela radi nikog posla turio ga u džep i polupo. Eto ti sriće. Pcovo sam cilo jutro i svinče i telefon i poso za matorog čovika, još je i veterinar dobio po koju nakaradnu rič, nako usput. Joso mi se smije pa veli: »Rođo moj, ta nisi ti valjdar od oni što se za nji veli da su suvereni? Ta onda je bačena opcina na cijo Ivković šor i našire, svi smo u nikoj nevolji. Jeto, na priliku meni odapela krava, prasica se kod Pere fajin razbolilo i polak očlo, Josi Eđešu nisu platili dugo cincokret, kad je dobio novce sačma bila skuplja od njeg, a sačma je samo smetanica, otpad od cincokreta. To izdođe kugod da ti oduzmu čestito, a onda ocide cincokret a tebi prodaje natrag otpad za skuplje novce. Tako rade već dugo vrimena, a ovaj naš svit ćuti kugod zaliven, sve mu dobro. Kad se naguza dugova, lipo odu malo radit najteže poslove u svit, dođu pa plate dugove pa opet počmu štogod radit u ništa i opet propadnu. Kaka je ovo već država, pitam vas? Pa jel samo kod nas tako da šta čovik krene pošteno, uvik propadne?«. »Av, šta da ti kažem, rođo moj? Ovo si dobro izdivanio. Ta baš je tako kako si kazo, nisam ni očekivo da ćeš tako pametno divanit pa si me skroz zbunio. Neg, kandar se inkab pitam jesi l ti to sam izgustiro jel ti možda kogod napiso, a ti naučio napamet? Neg, mislim da si pogrišio jel nisam ‘suveren’ neg sujeviran. Suvereni kod nas ni nema, koga stalno kogod da izviniš izvikiva i ko mora radit i sigrat kako drugi svira taj je daleko od suverenog. Al mani sve to. Jesi l ti išo gledat Hajinu bandu? Nisam, doduše, ni ja. Nisam imo troška, al vidim da su zdravo lipo svirali i pivali; prave naše bunjevačke pisme o našim salašima, njivama i našoj još uvik lipoj ravnici. Zasad. Dok nas ne odvijaju ovi što kite reštancijama, pa onda izvijaju kad čovik ne mož plaćat. Dabome, kad oni otkupe, za nji to ne važi. Onda je oprošteno. Bože moj, kad vidim ovu našu paorsku pravdu, lipo mi dođe da odem kod onog risara prid varošku kuću. Odnesem kosu i pokosim koji otkos onako u prazno kugod Čvarkov nadničar. Sve se vratilo na ona vrimena kad isto nije bilo nikako za naš svit.« Joso me samo pogledo, nikim prutom čeprka po patosu od litnje kujne i pokadgod pogleda kroz pendžericu. A i šta mož...