Hu, čeljadi moja, čekajte malkoc da dođem sebi i otkravim ruke i uši. Tako sam se smrzo ko nikad ove godine, sav sam se nakostrešio. Eto nama došla zima, i to kandar redovna. Veli mi ova moja da sam sav pomodrio. Kako neću pomodrit kad duše od Madžarske kugod lud, a leden; polakoc i snig pada kugod da salazi, al sve više i više. Veli mi moj Joso što je cilo vrime u zapećku slušo ovo moje jadikovanje da ću najteže otkravit uši, jel su mi velike i klempave. Eto vidite, to vam je naš čovik: oma se nahuncutirat na tuđ račun. Oma sam se sitio ovi naši politikuna po koji kakim skupštinama kad se s važne teme okrenu sprdat s čijim brkovima, sidom kosom jal velikim nosom. A onda lipo bude vokšovanje, a na običan svit se odrapi kaka nova reštancija, porez na makar čega i navr svega taksa. Eto na priliku opet poskupljiva televizija, pa po varošima grijanje i koji šta. Doduše, nama po selima su već odrapili još krajom one zime za polak skuplji ogriv. Vele ovi što donesivaju da nema ko ni pilat drva, sva mladež utekla iz države napolje radit a stariji nisu vridni i eto tako to ispadne. Nisam se tio obrecat na Josinu »mudru« diskusiju o mojim velikim klempavim ušima, jel ako vidi da se srdim oma će nastavit i tom divanu neće bit kraja. Velim vam ja da je moj rođo rođen političar: sve vidi što ne triba. Divaniće o svim ko je šta zglajzovo u Ivković šoru, ako triba i do ujtru a kad ga čovik štogod ozbiljno spomine on se još i rasrdi pa odgasi: »Šta ja znadem, pitaj koga drugog. Šta si mene našo?«. Tako i oni: nikad nije niko odgovoran ni za čeg. Ni zato što ćemo morat do smrti radit, ni zato što okolo po državama imadu skoro dvared veću platu, ni zato što smo najskuplji s gorivima i ranom u Evropi, ni... Ta neću više nabrajat brez veze. Ta sve vi to već znate bolje neg i ja. Kazo sam i ovoj mojoj da ako počmem fantazirat, nek me tako plene priko tambure da tri dana ne možem ist ništa gušće od čorbe, i to soparne s čipanim valjuščićima, eto toliko mi dozlogrdilo. Zato sam se rišio da ću ovu zimu provest onako baš pravo kadgodašnje – paorski i gospocki. Lipo ću za Božić kupit lipu granu, one sve šaremlije povišat na nju i što svitle i ne svitle, što sviraje i ćute, pa naspremat ila i pića, opravit taku kartaniju da se pamti u selu. A na Silvester lipo odvest moju gospoju digod u kaku finu salu, nek se vidi da mi Ivkovići nismo makar kaka fajta. Taman sam to sve ispripovido, kad se snaš Jela ni pet ni šest bisno oglasi. »Jeste da, ta ićemo mi u... digod na vašar. Kako ti misliš da se ja iđem prid svit pokazivat, a nisam kupila novo ruvo od curinog vinčanja?« Te triba mi ovo, te ono. »Av, Bože svitli! Jel je kogod ženama trevio ugodit? Sad svaćam zašto se Ti nisi ženio«, promrnđo sam sam sebi u bradu i žurno izjurio iz kujne da spisak ne bi naraso i posto debo kugod majkina sveta knjiga. Dok je vikala za mnom da me nije razumila, ja sam sad već otkravljen izjurio u avliju rad ogriva. Ajd, zbogom.