Niko juto bać Iva podranijo, skuvo kafu, pa dono u staju di on i njegova spavu. Tako se navadili još o prvoga dana otkako se uzeli, pa se toga držu do dan danas. Njegova veli ne bi marila da za fruštuk otide donet lapinju. Popili kafu, digli se, ona u rernu metnila u ljuske kompira i očistila par glavica luka. On otfrako dva komata slanine, pa isiko, nasolijo i izgvanjijo luk. Toga već davno ni jijo, pa se baš zaželjijo. Otkako ga uvatila bola, brani mu doktorica, veli može samo malo, ka se baš jako zaželji. Onda se istom dobro navuko, ošuntro cokule, natuko šubaru do očiju i krenijo se ko pekara Priko noči se ofanj skorepilo, u jendeku se uvatijo i led, a sad se digo i nikaki ajer. Došo do ćoša, niko mu već nazvo dobro jutro. Okrene se, vidi za ćošim naslonit na bedem Stipica, dite o jednoga njegovoga pajte iz škule. Već zarana, notomu mrazu, uzo u dućanu pivo i loče. Zapalijo i cigaretlu, veli malo grije prste i nos. Ima već priko četrdes, ni dana nigdi ni radijo, ni on ni njegova, a natukli šesedam dice. Prija redovno išo u ribu, a njegova se znala zatirat koidi u nadnicu, pa zaslužit koji dinar.  Iz ribe izvuko dosta novaca, al i njega već uvatile godine ka čeljade i ni zotaj posov. A u poslidnje vrime malo malo, žandari ga uvatu, pa mora po nikoliko miseci u rešt, jal nema novaca za platit globu. Vlasti se minjale, za njega uvik isto, sve do vi poslidnji. Siroma, dočeko da i njemu svane. Kum Tuna ga oma skobačijo međ svoje. I on i njegova i dica što mogla, dali mu krsta što tribalo prija uzbiranja. Išo i po selu lipit plakate i raznašat nikake cidulje, a obrlatijo i dosta njegovi pajtaša, što iz ribe, što iz rešta, pa i oni kumu Tune dali krsta. Stipice to ni bilo zabadva. Ščim se nova vlast ukalašila i ščim došo na veći položaj u partije, kum Tuna mu isposlovo da dobije nikaku socijalnu pomoć. To dobiju siromaške familije, ne svi jednako. Ko ima više dice i dobije više, sapi se po glave. Bome, ka isapiš to i dodatak na dicu, na misec se tu skupi dvaput više neg bać Ivini nadnica. A ni kumu Tune ni bilo zabadva. Sad mu Stipca navata i donese ribe kad, koliko i kake oće i za njega i za njegove nove pajtaše. Nikad ne mora ništa platit, a ni žandari više ne diru Stipicu. A Stipicina familija se lipo otripala. U dućanu se više ne špara, njeva je i prva sosa i prve jagode. I Stipcu i najstarije muške vazdan mož vidit prid kojim o dućana. Svi fajču, a u ruka pivo, jal fraklić. Idu mladi i u ribu, lipi se tu novaca zasluži, a žandari ni nji više ne diru.  Za ogriv se ne moru starat, dobiju prid zimu, a dosta toga donesu i iz atara, pa bude i za prodat. Bać Iva u tomu štodiru došo natrag o pekara, ni ni opazijo da se kruv ope digo. Samo što on i njegova fruštukovali, Taksa  najedamput ko da ograjiso, da se pokida o lajanja. Poštaš dono kamaru cidulja. Veli, šalje vodna, ope triba plaćat, ni sam ne zna šta. Došlo i za njega i za njegovu i za sve pokojne za koje došlo i prolitos. Triba nikomu i uzet, ako ćeš dat linima, misli se bać Iva, a o koga ćeš, neg o sirotinje, ona uvik ima.