Faljen Bog, čeljadi. Jevo, ja našo malkoc vrimena pa ko velim da se izdivanim sa svitom. Ode kod nas u šoru već nema ni božije duše, pogotovo kad zazimi pa i ovo malo svita ode u varoš i provede zimu a salaš ostane prazan, ta tuga jedna. A kadgod nam bio pun ovaj naš Ivković šor kugod puce. Svita koliko voliš bilo na salašima, pa kad čovik krene pozdravljat i skidat šešir jel miciku sve ga zimi glava ozebe koliko stalno triba s njim mavat. A da vam ne divanim te lipote, kad vako dođe advent, dotleg se sve priradi i poradi, samo se po salašu ponamiriva dvared na dan i to je sav poso. Načupaš još ključom slame i sina, nije borme bilo kadgod presovani, pa rolovani bala, ajak! To se velikim drvenim grabljama pograbila njiva, ni slamka nije ostala posli vršidbe, sadilo se onako u kamare, vuntove, dobro »očešljalo« vilama i nije nikad zakislo. Sad borme zakisne ako nemaš dobru šupu. Sad samo kukamo, nisam stigo poorat zimsko, ni se dalo ovo pa ono, a kadgod se sve dalo a sve se radilo ručno. Vridan bio svit, pa eto ti. Znalo se gazdovat i s malim kugod i s velikim imanjom, sad samo otimaje jedni od drugi. Svi bi što više, nadiže se koji kaki huncucki zajmova i kredita, a onda kad se ne pročita ono sitnim slovima ajd na raboš i gotovo. E da mi je samo vratit ta lipa stara vrimena, pa da se kugod kad sam bio dite opravim u debelo ruvo i krenem šorom na kartanije. Kaka je to bila radost za nas dicu čeljadi moja! Di se ode na kartaniju zna se da će bit kaki sitni slatki kolača, listića, bunardžija, pa se napucalo kokica. Mi dičurlija se vijamo po salašu i okolo salaša, smrznemo se, budemo ruženi jedared-dvared, a onda i beni kad zadosta naoremo. Al sve je to bilo nama dobro i lipo. Stariji se kartaje filka najviše, pošto se skupi sav komšiluk i ima svita zadosta. Tiralo se u pet, crvena sedmica je bila glavna i zvala se »šanta«, pa je sledeći najjači bio makov dolnjak, zvali su ga »babo«, pa crven dolnjak, i tikven najslabiji adut. A ko nije nakupio dosta desetaka i kecema taj je borme moro i stojećki »služit«, pa na jednoj nogi, pa di ko je cilo veče pridudio na jednoj nogi. Znali se borme i pokrvat oko tog. Koje dobo noći se išlo kući grajeći i veseleći se, znalo se i zapivat ako je kogod malo više potego mladog vina, a vašaka na sve strane, laju na nas i tiskaje kugod bisni. Nosili su višnjovce u odbranu, pa nisu stizali ugrist. E sad su nika druga vrimena došla, svi side do kog doba noći za kompjutorom, dopisivaju se i vole na daljinu. Ne kudim, čeljadi moja. Znate da ja ne kudim nikad i nikog, ko je skrivio Bogu je skrivio. Nije ni ovo rđavo. Da nije modernog, kad bi se čovik upozno s kime s druge strane kuglje zemaljske? Triba i dobro je. Al mene ždere to što se naše staro odbaciva, zaboravlja i nestaje. Ajte vi da mi probamo i staro održat, bar mi stariji da naučimo mladež kako je to bilo. Jevo, sad će prela. Imamo vrimena, pa da opravimo bar koju dobru kartaniju. Nemojte mi zamirit, al zdravo bi volio. Ajd, zbogom.