Virovo ko jal ne, u bać Ivinomu selu danas imade, što njegovi, što njevi, jedva nike dvi iljade duša. Njegovi kadgoda bilo najviše, svi drugi ni frtalj. Danas ji jedva polak, kažu ni što sve dobro pratu. A o te jedva pole ostaje sve manje ni što će još imat mali, to niko ne kaže. Svi mladi bižu, a i ni što danas nisu ošli, gledu kako će sutra. A ruku na srce, i o ti polak što ji još ima u selu, dosta je naki ko kum Tuna i njegovi. Dovatili se državni jasli, pa još i avanzovali i na poslu i u partije, zna se koje, a vamo, na jeziku najveći naši. »Eto, vidiš, idu u našu crkvu, molu se našemu Bogu, u prvi su redova, da ji svi vidu, al slavu ne druge slave, za najveće državne svece idu u novu crkvu. I  tamo su u prvomu redu, pa ji dobro vidu ni što bi ji tribali vidit«, veli bać Iva njegove ka popijo medecine što ji pije izajutra. Zagledo se u šolju čaja prid njim, malo jače dunijo kroz nos i duboko izdanijo. Sto i prstima lupkat po astalu. »Ta neka se oko svega samo jidit, znadeš da ti to ni zdravo. Šta da se radi, vada nam tako sudito. Sve udesili veliki, to za života uvik divanijo i tvoj pokojni dada. I imo pravo. Gledaj samo, prošo jedan rat, stvorila se nova država i oma nam nikake doselili, potli se pokazalo, drugače o nas. Prošo drugi rat, ope nova država i ope nam nove doselili, al nikake druge i ope ne naše. Bome, vaj poslidnji rat još ni ni prošo, puno naši ošlo, još više njevi došlo. I ope nova država, pa još novija, pa... ni sama ne znam koliko smo ji izminjali, a nikad i nikud se nismo micali. I šta smo dočekali? Vladari i ni oko nji sve bogatiji, mi sve veća sirotinja. Pa jal se tu triba čudit što nam dica odlazu u svit i tamo stvaru novu dicu?«, veli njegova, pa i ona stala lupkat prstima po astalu. »Bome, vidim da ni kumu Tune i njegove ništa ne fali. Prolitos kupili kuću u varoši, litos je uredili, jesenas se uselili, pa ima nikako potli toga kupili i veliku lemuzinu. A što mi još čudnije, sam je tira. Ubiližijo se litos u škulu za tirat ko jedni što ko nji svršu svi iz njegove partije što ko drugi nisu mogli i za dram svršijo i on. A ja vamo gledam kako bi mogo malo opravit biciglu, da mi ne tandrče toliko. Svi selcki kerovi mi već izdaleka ositu, pa da viš lajanja«, veli bać Iva i dosegne jednu jabuku. Lati bricu i stane je polako rizat. »Pa, ako ćemo zapravo, taki ko kum Tuna bilo oduvik. Znaš da tvoj pokojni dada pripovido da ni u njegovomu kombinatu ni mogo bit na nikakomu položaju naj ko ni sto u partiju. A triba da se sićaš i kako bilo učiteljima. Onda crkva bila odilita o države, a svi oni morali stat u partiju. Veronauk popa držo u crkve, pa ka se svrši i mi dojdemo u škulu, znalo bit lipi rašaka. A najviše nas kinjili ni iz našega sela. A gle danas, ti isti zašli u zrile godine, a i vlast se okrenila, vidli šta je korisnije, pa ji svake nedilje mož vidit na pričesti«, veli njegova. »Bome, imade ji što se pričešćivu i poslenim danom, vada svako sprom svoji  grijeva«, odvrati je bać Iva i naškobi se. Jedino on zno zašto.