Raniji godina bać Iva svake zime klo dvoj. Godine prolazile, cure jedna za drugom poodlazile, prominjile ranu,  pa baš više ni ne dreču za svinjckim. Ve godine ni ni otranjivo svinje, veli na zimu će kupit jedno i obavit karbine. »Ne znam šta ćemo, eto će za koji dan i sveta Kata, a mi se još nismo divanili oćemo li klat, jal nećemo«, veli njegove niko jutro za fruštukom. »Ta ne znam ni šta bi rekla, cure sam pitala, obadve velu da jim ne triba svinjckoga, možda baš koju kobasicu, da ne kažemo da neće ništa. Ni ja ni ti baš i ne bi smili prisnapit brog naši bola, pa komu i da kupujemo cilo svinče? Bolje da kupimo dvi police slanine i koišta otoga sitnoga za lučenje, pa ka ti nasoliš i ispušiš, slađe mi neg mesarcko. I možda jedno desedvajs kila mesa, pa da ti napraviš kobasica. Te su i mene i curama najlipše«, veli njegova i nalje mu bukaricu mlika. »Eto, šta nam došlo, potli pune kuće maloga, pa potli mladoga svita, najedamput ostali sami ko dvi tuge. A lipo sam se nado, dojće nam zetovi, pa će dat Bog i da dočekamo unučad... e, kake bi to bile karbine. Ja bi malo zapovido, malo bijo acer. Oko astala bi mladi, njima pristalije, a dičica bi mi oko noga...vada bi se i mali obišali po mene, ko kadgoda naše cure. A gle ti šta nam došlo. Svi se  razišli po bilomu svitu, koliko bude dana da niko ni ne naide, ni ker da mi nogu zapiša«, veli bać Iva i dlanom otriše oko. Ko da mu unišlo nikako trunjice. A ko da na dlanu ositijo i ništa vlažno. Čeljade bi se moglo zakunit da i njegove koja suza ošla u zdilu za prat sude. Divan jim zamro najedamput, ko da se i njemu i njoje pozaglavljivale kake guke u grlu. Bać Iva potli fruštuka dono još drva, zapalijo radijon i nalego se na otoman. Za vandrovku po selu ni, vrime se za dram priokrenilo. Najedamput zaladilo, a još zarana počela nika kišica pomišana sa sitnim snigom. Vitar duše ko da ograjiso. Priko radijona ni veliki dućani već nudu okrojite šunke, karmonadle, plećeta i slaninu, pripravite za salamuru. »Eto, ne mora se čeljade više ni mastit, a ne moraš više ni kupovat no što se u kuće ne troši. Kupiš mesa i napraviš kobasica, kupiš voga što sad divanu, metneš u salamuru, ispušiš nako kako voljiš i eto ti karbina«, veli njegova i načme bundivu. Jednu polu isikla na komate i poredala u rernu, a o druge će, veli, za večeru zamotat tepsijicu bundivare. Priko radijona stali divanit o svetaca i slava što dolazu. »Bože, što vrime leti. Evo, odnedilje će i dvajsdeveti. Al nam u Titino vrime znalo bit lipo zotaj svetac. A da znadeš, baš mi žo što više nit ima ne države, nit noga sveca, a bome i karbina sve manje. Koliko vidim, sve što nam kadgoda bilo najlipše, polagano nestaje. Jedino se priko svake mire nakotilo svetaca, više ni ne znaš koji su državni, koji crkveni. Ni što se dovatili državne službe slavu sve, a ko nadniči u privatni fabrika jal dućana, ništa. Jedino ti što slavu, ne znu jal slavu triba kupit prase, jal ribu«, veli bać Iva i okrene se u duvar.  Njegova samo otrnila radijon.