Ko i svako jutro, bać Iva otvorijo oči ščim pitov zakukuriko.  Njegova  se pribila nuž njega ko da udarijo mraz, pa se sve škobi. Nako ko u snu, stala i čačkat tamo di ne triba. Kako omatorijo, i ni mu baš uvik do ludorija ko prija, pa se izvuko ispod dunje, i ošo se na bunar umit. Oma potpalijo u špojeru i metnijo kafu, a dok vodsa ni provrila, latijo biciglu pa skoknijo u pekaru. On i njegova se ko kerice navadili na frišku lepinju. Došo natrag, voda taman provrila. Zakuvo jim kafu, pa odno u staju di spavu. Jeste da mu doktorica brani, al te prve izajutra što š njegovom popije, ne bi se ostavijo, taman da znade da će ne znam šta bit. Gleda njegovu ispod oka, još je samo u košuljcu, pa mu došlo ništa toplou duše. Eto, došli no no čega se oduvik bojo. Cure narasle, ošle svaka svojim putim, vada jim dobro tamo di su, pa jim ritko i dojdu. Ostali jedno drugomu. Projde mu nikaka sina isprid očiju i najedamput se snuždi. »Šta ti je, de se malo razvedri, vad ni došo kraj svita? Evo, ščim se sprimim, zamisiću ti lepinju o crna brašna, a za fruštuk ću napravit bećara, litos sam ga metnila u dosta boca. Znadem koliko voljiš umakat«, veli njegova i pogladi ga po ruke. Samo se malo naježijo. »Ta, pravi šta oćeš, svejedno mi je ka ne možem jist ko pravo čeljade. Sotim bećarom bilo bi lipo pojist i jedno dva friško istopita škvarka, a znadem da ji ne bi smijo ni pogledat. A pravo da ti kažem, sve više mi falu i naše cure. Bećar mi i bijo najslađi ka smo bili svi zajdno zastalom. A znadeš, baš bi lipo bilo da imamo i dite, otranilo bi se nuz nje  dvi, a vada bi i zauvik ostalo ko nas. Onda nam se ne bi ni loza zatrla. To će mi zauvik ostat velika rana na srcu«, veli bać Iva, pa nako ispod oka pogleda u ženin trbu i malo se bećarcki  naškobi. Ona to primetila, pa stala prest ko mačka. »Ta neka da ti kogod čuje, misliće da ne voljiš naše cure. A i ko ti cigurira da bi dite i da ga imamo, ostalo ko nas. Gle samo po komšiluku, koga imademo za popit kafu i izdivanit se? Eto, o ćoša do ćoša, sami parnjaci o naši dada i matera. Gledaj samo ka dica idu u škulu, digod koje. Prija ji više bilo u jedne kuće, neg sad u cilomu našemu kraju. A sve je manje i vi što bi sad tribali imat dicu. Malo, malo, pa čuješ da niko ošo, jal u varoš, jal u Švapcku, pa onda za deranom otide cura, za curom deran, a kroz koju godinu će njevi divanit da imadu unuke. Samo, to će bit unuci istom nako, ko zna oće li ji ikada i vidit, jal će ji možda vidit jedamput na godinu. I neće se znat ni divanit š njima, mali će se tamo otranit, pa će i znat samo švaburat«, veli njegova, pa se sprimi i otide u kujnu. Začas zamisila lapinju. Ščim malo iskisnila, metnila je u rernu i pristavila bećar. Bać iva teško izdanijo i zapalijo radijon, nako po navike, al ga ni slušo. Zagledo se kroz pendžerić u komšijcki zid. Znade da njegova, ko i uvik, imade pravo. I sam vidi da u njevomu sokaku o njevi više ni nema ko stvarat dicu, a i va što dolazu na svit, nikako su odviše crnomanjasta. Dade i matere jim ni ne poznaje.