Faljnis. Jeto, odužilo nam se ovo Mioljsko lito, fala Bogu, pa se sve stiže poradit. Ja vam zdravo ne volim zimu, čeljadi. Nije ona za sirotog čovika, borme. Oma triba ogriva, a ogriv skup ko dragi kamen, paa debelog ruva kojikakog, a ni ne mož veliko maknit nigdi sa salaša, zavije drum i atar, pa dok se ovi ne namole rasturat snig već i kruva nestane u dućanima. Dosad su naše litnje atarove najzadnje sređivali, a sad već nisu vridni ni varoš odbacit na vrime. Eto, ja lipo vrime ishasniro da se malkoc provozam biciglom u varoš. Moram priznat da sam se niki i ja pogospodio i namrsio na limuzinu, pa malo-malo sidam u nju prija neg na biciglu, al jeto sad sam se krenio. Nisam bio davno u varoši, ne dotiče borme, a veli mi Joso da je opravljen kod nas u Žitnicama, prva duž od Crvenog sela, kružni tok pa ajd ko velim iđem ja i to vidit. I oma sam se niki razočaro, čeljadi moja. Ono baš fajin triba motat da se izokrećeš di si krenio, mož se čovik opit od silnog vrćenja ukrug; ima i tabla da se ne mož tirat brže od tridest. Moro sam se i smijat, da ne prođe kogod kugod ona gospoja kad je polagala šoferski, pa vidila da piše tridest isprid kružnog toka i mislila da mora tridest puta okružit. Neg, šalu na stranu, čeljadi, ta to je lipo opravljeno al oma moram kudit. Šta vi mislite koliko će tribat čekat ode od Sombora da se prođe u varoš kad ovi s tog autoputa navale pa limuzina u limuzinu, a kamion u kamion – oho-ho. Ja kontam da će se čovik načekat, a kad se sitim da su one nadvožnjake opravili na tušta manje vridnim putovima di nema toliko limuzina, a ode metili tu kotrljačku. No, moro sam se nasmijat. Veli mi moj pajdo Periša, jevo baš mi sad naišo Ivković šorom pa me vidio u avliji i svratio: »Ha-ha-ha, Braniša moj lipi dobri i pošteni ko što i sam jesam. Čime se ti samo sekiraš i mučiš to matoro tilo? Ta koliko smo bili kad su to počeli opravljat? Niki, koliko se sićam, tridest godina, a sad nam skoro šezdeset i put na po puta. Pa ja i ti nećemo ni doživit da budne gotov, a i ako doživimo cigurno nećemo tirat limuzine, ne boj se. No, svakako da nije dobro i da bi bilo bolje da je jedan priko drugog, a i mali mi niki krug. Ta ovi dugački kamioni neće moć ni savit kormanj toliko da se ne zapnu za ogradu. Neg, mani se ti puta. Jesi l ti vidio da je izvokšovano za manjine? Ja sam borme pratio cio dan na televiziji kako je bilo. Pobedili su HRvati ZAjedno.« »Jeto ga opet, bože iz čovikom! I triba da budemo zajedno već jedared, a ne da se volimo ko ker s mačkom. Al kako mož kast pobedili? Pobeda je kad ima dvoje jel više bandi. Ne mož se sam sebe pobedit, bili samo jedni. Doduše, bio još koji elektor, al nisu ni došli, ko zna zašto. Možda nisu imali za biletu. Lip je i divan na kraju bio od nove glavne vićnice. Samo mi se malkoc ne sviđa što spominje samo studente za taj boljitak, ne spominje nikad rabadžije, majstore, nas paore. Ne možmo svi valjdar bit advokati jel doktori, eto to kontam. Al nek se polak ispuni, biće dobro.« Zbogom.