Faljnis, čeljadi. Jedva sam čeko da vam ispripovidam, šta ću kad sam taki, držim u sebi divan kugod rešeto vodu. Došo mi niki dan Joso i veli da iđem s njima na vašar, iće njegov deran kupovat kojikake gvožđurije pa da ne iđe sam. Ja se prvo niki mislio, pa nemam baš ništa vašarit, a samo ić da mi čakčire vide puta, a on će »ta ajde sad kad ti se pružla prilika, davno smo obodvojica bili na pravom velikom vašaru, još otkad su ode kod nas u varoši našeg ukinili ovi što samo prodaju limuzine a naš paoršag zabranili«. I ja ko velim, ajd, ni onako sam neću nikad otić, a i rezervar mi na limuzini prazan kugod pivski doboz posli utakmice. Sutradan viču oni na kapiji, a ja nikako da nađem legetimaciju. Ta diš brez legetimacije! Niste l čitali da su onog sirotog čovika kaznili na njegovoj ledini dok je čuvo ovce? Borme je istina kažu, a i koga će? Ta ove ošišane što vijaju limuzine brez dozvola i neregistrovane cigorno neće. Još je moj dida kazo da nasrada uvik pošten i prav. Eee, jevo je! Sad možmo. Sio i ja u limuzinu pa naprid. Stigli mi, čeljadi, ko dvajst jedan. Kad ono velika vašarina, svega i svačeg na njem. Doduše, sve je to modernija roba, vrlo je malo košarova, opanaka i sveg onog što je kadgod bilo na vašarima, al se održo. Ja nikako da se isčudim a Joso veli: »Šta se čudiš, pa varoški oci su ode za svoju čeljad a ne kugod naši, ode je i zk uložak triput jeptiniji neg kod nas«. Kugod da nismo jedna država, mislim se ja dok razgledam vašar, kadli jel ja to vidim dobro, prava kandžija i to sapište od pletene morkače, baš kaku je i moj dida kadgod imo. Nema nikog, ja se uvatijo za kandžiju pa velim čije je ovo, pošto je? A jedan gnjuri med svakojakom robom pod astalom, pa mi veli »tlista dinala«. Ja se niki sav trgo kugod da mi se nepro ukazo. Bolje malkoc razgledo onu kandžiju što držim u rukama i tek ondak vidim da je plastična, a i čapo nije kožni neg niki nejlonski.. Eto ti, čeljadi, i naše vašare okupirali pa i na njima ne mož vidit čestog zanatliju što je svojom mukom i rukom opravio već i ode industrija i stranci. Ostavijo sam kandžiju, jel tu stvar što je tako zovu, i produžio se mislit i šetat. Nožara nisam ni vidio, a ni košarova; tamo di se prodaje josag nisam ni smio otić razgledat. Bojo sam se da su već otkalegod doneli i deve pa da ji prodaju ode kod nas. Kako je krenilo našeg svita sve manje, a stranjskog sve više. Svašta se mož trevit, čeljadi moja, nemojte se vi smijat s Branišom, još će i ode u mojim lipim Ivković šoru osvanit kako čudo nepoznato. Tako zamišljenog našo me Joso, pa smo nas dvojca očli lipo i sili pod šatru u niku mijanicu, ožednili smo a i ogladnili od vašara. Izmed zalogaja pita me šta sam kupio na vašaru, a meni se ondak upalila lampica. »Hu, izem mu, pa nisam ni unuki šećera kupio!« Trk oma na početak kod kapije na vašarištu i kupim dvi velike štanicle, jednog mekanog posutog krištaljom, a drugog paprenog, ovoj mojoj, da ne moram lagat da se potukli šećerari. Ajd, zbogom.