Kad se noć spušće boje se pomišu
A nečujne misli stihove ispišu,
ugleđem prošlost, čujem šaptaj baka,
nepoznata lica iz naših sokaka.
Sve je tako lipo ko u raju da je,
Osmih krasi lica, pisma radosti daje,
A tu je i prelo, svi pivu i igru,
A tamo kraj peći dica se sigru.
I sve mi se čini bilo j’ lipše prija,
Sirota je bila moja Šokadija,
Znala se veseljit i tvrdomu kruvu,
Al je uvik bila velika u duhu.
Malo se imalo, ali je dice bilo
I srce se dalo, pa se veseljilo,
Znali su se družit svi ljudi iz sela,
znali se poštivati i iti na prela.
Virujte ne žalim što sad nije isto,
Mene Bog još onda nije do misto,
Dobio sam novo, neko drugo vrime
I pametno moram raspolagat njime.
Ja svoj narod voljim i njemu se divim,
Vraćam se u prošlost al tamo ne živim,
I kad noć se spušće moj Bereg ću snivat,
Od svoje neću nikada se skrivat.
I ne željim s ovim nikom uvridit;
Svojega se neću nikada postidit,
Veselu šokačku pismu ću zapivat
I voljiću svoje, a tuđe poštivat.
Zlatko Gorjanac, rođen je u Somboru 1974. godine. Od 2000. godine svira u tamburaškom sastavu »Bereški tamburaši«. Pjesme su mu objavljivane u katoličkom mjesečniku »Zvonik«, kalendaru Subotička Danica, somborskom listu Miroljub.
