Bać Iva se vi danasvaj snuždijo. Kanda došo u godine ka čeljade sve težje zna sustavit suzu. Eto i sad, svi ukućani užurbani, raduju se Božiću, mada još dotle ima više o dva miseca. Svi se već ušmundali, divanu kako će sprimat sve i sva, šta bi se mogli ponovit, šta kuvat i peć, kako bi kolača, a on samo dudi ko bolesna kokoš. Natofrči se prid radijon, ko da ga ne mož slušat izdaleka. I kadgod izajde iz kujne, ščim dojde natrag, pita jel zvala priko telefona koja o cura. Ošle obadve, svaka ko svojega derana. Njegova već naveliko traži nikake recepte, veli mora pripravit kolača, možda će cure i njevi derani dojt na više dana, pa će i njeve druge i ope će kuća bit puna mladosti i radosti. »Ta voljijo bi da oće. Eto, naši parnjaci polako putuju, sve nas manje, pa nek dojdu baram njevi. Al sve manje virujem da oće. Ta siti se samo kaki smo mi bili u mlađi godina. Ne mož se pofalit da smo baš jako obilazili stare, znadeš da smo najviše uživali bit doma ko naši curica«, veli bać Iva, pa se jako zaštodira, a kanda ositijo i ništa toplo i slano na obrazu. »Eto, ko zna, oće li starija i dojt za Božić, veli da će morat radit, a ako ne radi, kanda će ve godine ona i deran ko njegovi, veli ko nas bili lane. Ajoj, kaki će mi onda i bit Božić?« – odvrati njegova i pregačom otriše oči ko da u njima bilo nikakoga trunjica. A jako se i sjajile. Bać Iva samo teško izdanijo, pribacijo je ruku priko ramena i jako stego. Baš se steškalo i njemu i njoje. »Eto, niki dan nam ope jedna mlada familija ošla u svit. Uzeli se, imu i malu dicu, ona radi u dućanu, a on osto brez posla, gazda zatvorijo fabričicu. A no što obećavu vladari, nikad dočekat i šta će, ku će, neg trbuvom za kruvom«, zabrinito veli njegove i pristavi čaj za njega i kafu za nju. »Bome, pravo da ti velim, gledam već dužje vrimena, sve manje naše dice dolazi na svit, a u selu sve više stari momaka i stari divojaka. Samo ne gledu jedno za drugim, neg se stali sve više vodat momci sa momcima, a ima i taki što se već na korze držu i za ruke. Otkud će onda i bit dice?«, veli njegova i srkne malo kafe. »Ta imade naše dice, još koliko, al eto, nema ji u selu, sa dadama i materama na vrime ošli u svit. Kako rastu tako i zaboravlju divanit, sve više švaburu. Ni što ošli davno, imadu dice, nema da nemu. A i njeva dica već imadu dice, sve po dvojtroj. Dicu otranjivu tamo di su došla na svit, pa se zoto i divanu drugače, nako kako se divani tamo di su ošli. Vada vidiš da je tako i kod nas doma. Tamo di se u kuće divani, divanu i dica. A tamo di se malo više okreće nomu što ni naše, dica se priobratu brže neg matori«, veli bać Iva i opet ko da mu se zasjajile oči. »Bože dragi, vada ćemo i mi kadgoda dočekat da naše cure imadu male, pa da ti ima ko čupkat za brkove. Bome i ja već ne bi marila malo trčat po dvoru za njima. A ne znam šta i one čeku, ko da ne znu da se lakše kicat oko mali u dvajs, neg u četrdes«, veli njegova, a jedna krupna suza je kapne u kafu. Bać Iva samo ćutijo i dlanom otriso oko.