Faljnis, čeljadi. Eto vite, nismo se ni čestito obazrli kad ono triba ložit, došla zima začas. Ja sam i inače taki zimogrizan da me Bog dragi sačuva. Čim gornjak dune, a ja drćem, cvokoćem zubima, što bi kazli: mekano zakuvan na zimu. Nisam još ni peć očistio ni odžak ispalio, pa sad moram to na brzinu obavit, za ložit će se već nać. Što kazli kadgod: »u čestitim guvnu uvik ima drloga za izložit«. A baš da je tako, samo nema već ko cipat i pilat; sikirom borme triba mavat, a ja se oma ukočim i ošine me u krste. Ko mi kriv šta nisam odselio i ja u varoš kugod većina nji iz Ivković šora već se ode mučim i kulučim gospodi  ni za šta. Nako bi lipo samo uživo, šeto se po varoši i sve vidio i obašo. Na priliku, sad su dani našeg velikog skupljača stari divana i pisama bać Balinta Vujkova, a mi sa salaša oćemo l dospit jal nećemo. Te još nismo ovo te još nismo ono poradili, a vrime prođe i gotovo. One nedilje sam ovr’o i smrvio kuruze i po ovoj nikakoj cini triba čekat da plate ko zna koliko, al ne bi zaboravili ni satića zakasnit poslat frtalj poreza, i dabome obračunat kamatu ako malkoc čovik nije pri novcima pa zakasni. Stvarno mi, čeljadi, dosta ovog paoršaga. Samo da sam malkoc mlađi i ja bi borme očo u bili svit u te velike nadnice i spavo digod u košari i io ono najjeptinije samo da ušparam za starost. Veli meni jedan moj familijaš da je on bio. Borme njega, kaže, baš nisu strevili ti veliki novci, a kad god se rišio čestito naist i napit, e onda je druga pripovitka, divani on. Ima tamo, borme, i mesa na kilu i za pet eura, al ima i za dvajst. Oni zdravo poštivaju to sađenje zdrave rane, pa tako taj fajin zdraviji krumpir košta kila kugod sedam kila ovog običnog. E onda, kaže on, rođo moj rođeni kad nakupuješ čestitog, u buđelaru ne ostane za šporovanje pa ti vidi jel vridi bit u tuđini i daleko od svoje čeljadi kad ako čestito poideš i ako si sam tamo kad sve poplaćaš ne ušporuješ kako se divani. Mogu ušporovat oni koji kaki doktori i indžiliri, a mi sirotinja borme baš i ne, jedino otić obodvoje pa tako... Eto, kontam se ja, za me ni pečalba nije stvorena. Tako me Bog lupio o put da ni služit ne možem, a kamol da odemo obodvoje. Moju gospoju niko ne bi ni pomako odaleg iz Ivković šora, ona i sad divani: »Kome nije dobro, kaput pa na put«. A ima kad i kaže: »Rep na krste, pa naprid«. Eto toliko o bilim svitu a ima i ona: »ta di ćeš kad ni ode ne tribaš«. Najbolje je nama tu di smo. Lipo odemo do Tavankuta, Đurđina i varoši, obađemo liti dužijance i prela. Sad, na priliku, bio vašar voća u Tavankutu. Bilo svita puna avlija; sa svi strana se sjatili, a robe, čeljadi, sve milina čoviku kad vidi šta sve naš čovik znade opravit. Sve se zapitam jel su to sami opravili jel njim kogod pomogo. Naš svit je još kako sposoban i vridan i radan, samo još kad bi naše vođe to uvidile pa počele gledat cilog paora a ne samo njegov buđelar. Sve bi bilo kugod u zemlji dembeliji, što veli onaj pivač, zaboravio sam kako se zove. Ajd, zbogom.