Bać Iva se niki dan potli fruštuka krenijo malo biciglat po selu. Naprosto uživa obilazit sokakeve i gledat okolo šta ima novoga. Nikako što stariji, selo mu sve milije, jedino mu ne ide u račun što nusput viđa sve manje svita, a sve više čopora kerova brez gazda. Više put se dobicigla skroz do kraj njegovoga sokaka, a da ne trefi živo čeljade. Istom ka došo do centra, čo da ga niko zove. Okrene se, ne može virovat, na klupe prid općinom sidi deran što već i zaboravijo na njega. Ni ga vidijo dobri pešes godina. Prija bijo ko njega u društvu što iscigravalo koikake komate, a i fodbalovo se i sviro u tamburu. Svud bijo međ prvima. Čegagod se latijo, sve mu išlo. I najedamput nesto. Kažu, ošo u veliku varoš, na velike škule. Državne. Bać Iva se skinijo sa bicigle i sijo nuž njega na klupu. Zagledo mu se oči i najedamput se lecnijo, nikake mu prazne. Ne vidi više naj sjaj o pri pešes godina. »Bać Ivo, voljijo bi vas počastit. Pri nikoliko miseci sam svršijo velike škule i to po vomu novomu, ko što ide u cile Evrope. A tijo sam vam i štogoda pitat, uvik ste mi bili ko drugi dada«, veli deran. »Ta neka, dite i nako baš ni ne smijem popit ništa ozbiljno, a na čaj šteta bacat novce. Bolje da ostanemo tude di smo, lipši je zrak. Nego, ništa mi ne kažeš di si se zaposlijo?«, veli bać Iva i malo se pomakne da obadva budu komotni. Deran teško izdane, tijo ništa kazat, al riči ne izlazu iz usti. Još jedamput izdanijo, a onda riči najedamput navrle iz njega. Ispripovido bać Ive i kako se napatijo, kako se svega i svačega odrico, al na vrime uspijo svršit i to državne škule. Ni ni pomišljo na privatne, tamo se puno više plati, a manje nauči. Dadu i mater ni tijo baš toliko opteretit. Izgleda mu i da se na državnima puno više nauči, al vi što svršu privatne, lakše se zaposlu. A on, evo, već više o po godine traži posla, al kanda zabadva. Di sve ni bijo, lipo se izdivanu, al svud na kraj pitu jesi u partije, pa kad kaže da ni, samo čuje no podmuklo javićemo vam priko telefona. A ni mu se javijo nikad niko. »Nego tijo sam vam pitat u koju partiju mislite da bi se tribo ubiližit, pa da drugi put imam šta odvratit ka pitu. Tude ste, svašta vidite i znadete, ja dugo bijo zabavit škulom, pa baš i ne znam šta ima novoga u politike«, veli deran i dugačko mu se zagleda oči. Vaj put bać Iva duboko izdanijo i dugačko se zaštodiro. Riči ko da mu nestalo, ko ritko kad, ne zna šta bi odvratijo. Ako mu odvrati da će sve bit dobro, da se ne pristane nadat i da traži dalje, znade da će slagat. A ako mu kaže no što znade da je istina, samo će mu sist na muku i još će mu i on ubit no malo volje i nade što mu ostalo. »Dite, brog posla ti više ne vridi ni unit u bilo koju partiju. Sva dobra mista su već pozauzimana, a pametni i stručni danas nikomu ni ne tribu. Svi tražu samo poslušne«, veli mu bać Iva. Tijo mu još reč da bi mu bilo najpametnije zauvik otit ko čike i strine u Švapcku. Al oćutijo, ni sam ne zna zašto. Samo ositijo ništa mokro i ladno na obrazu.