Faljnis, da... Sav sam niki na kraj srca. Ne da me ovaj moj Joso jutros rano uzvuko, da prostite; sad će mi cio dan proć kako ne triba. Doduše, znam da ćete kast da nama već cile godine prolaze kako ne triba, al ovo je baš bilo onako zlobno s njegove strane. Ovako je bilo: ja niki dan, to jeste više dana, se latio radit u avliji, omrvio stare kuruze jel i zdravo napo žižak, pa sam i oma moro protirat priko protaka i rešeta, a ona mašinerija tandrče i bruji ko sam vrag. Pravo sam malkoc oglunio na livo uvo i kad divanim, divanim malo glasnije, a on mi veli ni pet ni šest: »Šta se dereš ko konj, nisam gluv kugod ti«. Av, lipo nisam znao šta kast. Kugod da sam ja kriv što on nije bio dat glas, ovaj za našu manjinu. Veli, nisam mu kazo. Pa šta sam ja, čeljadi, ode u Ivković šoru, telal? Ja i moja gospoja smo dali u Tavankutu za naše, i to je svedno ko će di dat, al ajd ti to objasni nesvaćenim čoviku. Ko da ja nemam drugog posla neg samo trčat po selu i razglasivat. Ta jeto još ni kuruze nisam obro, ni u čardak ubacio. Znam ja i sam da sam već pomolo zaostanut, da vrlo malo svita tako radi, sad lipo protrču s kombajom, ovršu i pomeću u one velike plevane silose, A meni još furtom žao čutaka da se provardaje na njivi. Bože, kad se sitim kadgod smo još i čukanjice skupljali, a i prcov pa ga ložili u parasničku peć. Kad dune odaleg vitar od Mirgeša, a prcov se samo koturuška priko njiva, sve se naslaže iza klupa povezane kuružne, a mi dica onda lipo staru ponjavu pa naslažemo i nagazimo i dovučemo na salaš i eto ti ogriva. Nema više, borme, ni klupa na njivama, svi kandar pogubili sičiva. Doduše, nema više ni ko lupat sičivom, sve se pogospodilo, bome; samo kombaj, presa i to već one okrugle baletine što ne bi stale ni u bunar kolike su. Neg, dosta ovog mog paorskog divana, čeljadi moja. Ta ja kugod nimac tra-la-la, a toliko tog se lipog trevlja da vam ne mož čovik ni ispripovidat. Ja dospio na red niki dan ić prid škulu rad unuke, pa zametnio tašku na leđa, lipo me ušinio išijas koliko je teška, moro sam namazat pleće konjskom mašćom. Pa šta toliko tovare toj dičici ovi, božem prosti, učeni ljudi pa tako nesvaćeni? Ta moja unuka ima dvajst kila, a taška dvanajst! To i nepismen čovik zna skontat da nije zdravo za dite, a ne taki škulovan. Doduše, ima tušta svita koji to planiraju a oni imaju i svoje knjižare pa se valjdar paštre svakom dat posla i sve to na kraju navrnu dici na leđa. Mante vi kadgodašnji salašarski škula: bili u torbi bukvar i pisanka, kalmaroš, koja boja i olovka, jedna gumica i kraj. A sad lipo ne zna čovik ni šta sve triba, a borme to i triba platit fajinskim novcima. A eto, dosta sam mudrovo, čeljadi moja. Ova moja bi išla u petak u Međugorje, pa se moram latit poradit da mi ne ostane posla priviše kad dođemo natrag. Nisam vridan više ni za par dana pripravit, a kamoli za duplo. A kad se sitim onog puta kroz brda, baš mi se ni ne iđe. Najlipči sam ja na salašu. Ajd, zbogom, čeljadi.