Bać Iva, kum Tuna i njeve, ko što već davno nisu, ošli zajdno na jednu staru i veliku priredbu. Tude bilo cigranja i pivanja, a iscigravala se i berba vinograda. Bać Ive i njegove bilo čudno što ji vi zvali da idu š njima, kum Tuna, otkako se latijo politike, baš i ni voljijo da ji njegovi viđu zajdno. Ko zna šta bi to moglo bit, jedino ako ope na godinu neće kako izbiranje, pa jim triba što više čeljadi međ njevima. Bać Iva i njegova išli zoto što to voljili, kum Tuna i njegova zoto što ji njegovi zadužili da sidu u prvomu redu. Unišli u salu, taman za vrime ka bilo obnarodovano da će počet. Ošli naprid, u prvomu redu mista koliko ti srce želji, pa nus kuma Tunu i njegovu sili i bać Iva i njegova. Potli došlo još nji četveroj iz općine, al ni o korova ni najveći. A tribali bi dojt, ta priredba uvik bila najveća i najstarija. No, vada jim selo daleko, dojće oni ka se priredba primisti u  njevu varoš. U početku bilo malo divana, domaćini pozdravili goste, potli se prišlo na cigranje i sviranje. Bać Iva gleda, sluša, a što dalje, sve manje razumi. Misli se, kanda će brzo morat ko doktora za uši. Eto, nikako ni čo polak toga što se kadgoda pivalo i cigralo note priredbe. Dobro što puno put gledo, pa već znade i napamet. Ispod oka pogledo u kuma Tunu, on blaženo zadrimo, njegova ga istom laktom po rebara, nako nisko, da niko ne vidi. Siroma, vada se umorijo o koikaki koferencija, jal potli svake triba otit u kakigod bircuz na večeru, pa ako još tamo bude i kaka pivačica, to se znade razvuć i do prid zoru. I što najgorje, kolikogod čeljade bilo poslušno, vazdan se znade  niskim priričit. I vazdan oko nikakoga pivanja. Prvi lipo kaže da se zna di i u koje vrime triba pivat, a mora se znat i cigrat, al nako kako svira naj što je red da uvik svira. Bać Iva se iz štodira preznijo istom ka ništa počelo čangarat i piščat iz zvučnika. »Nek ide u očin i naj ko ji izmislijo, ka već ni izmislijo kako triba. Ako trako radu, bolje bi bilo brez nji«, veli njegove ispod glasa. Počelo mu ništa dutnjat u prsa, ščim su stali cigrat i pivat strancki. Svirka jim se čula tako glasno, da se ni moglo čut jal ko piva i šta piva, samo se vidi kako svi skoro jednako otvaru usta. Okreće se, traži, al vidi da svirača nema nigdi. Misli se, vada jim to pušćaju svirku priko sokoćala, a sokoćalo ko sokoćalo, radi koliko i kako oće. Jedva čeko da prid svit ope izajdu vi isela. Dočeko, al ne kako se nado. Potli nisu ni cigrali u njevi nošnji, neg u... samo duboko izdanijo, veli njegove, ni to više ni izbliza priredba kaka bila o postanka do danas. »Pa kako bi i mogla bit? Još malo, pa je neće imat ko iscigravat. Eto vidiš da ni kneza nismo mogli izbirnit o naši, neg smo ga morali dovest iz drugoga sela. Ako nas mladi i dalje budu napušćavali ko vi godina, još malo pa u našemu selu neće imat ko ni umrit, a ne koišta iscigravat«, veli njegova i stane ništa tražit po torbice. Priredba se brzo svršila. Bać Iva i njegova ošli doma, a kum Tuna i njegova u bircuz na večeru. Tamo ji nisu mogli povest. Jal nisu tili.