Faljnis, čeljadi moja. Ja malo danas švrago po avliji i dok se čovik okrene mož se pitat di si bio – nigdi, šta si uradio – ništa, a dan već odmako. Pripeklo kugod da je srid kanikule, lipo sve teče s mene a ni berba još nije počela. Moro sam i ja podvit rep ko moj Roko i zavuć se u lad; on se zavuko pod čardak a ja uteko pod ambetuš pa ko kontam da se malkoc razladim. Počeli su već zujit i ordinjat kombaji, vrše se i ovaj rani kuruz što ga zovedu »pajdaš«, ne znam ko ga krstio tako al dosta je fajinski i josag ga voli. Sad vam se sve niko izokrenilo i ode kod nas u Ivković šoru nije borme kugod prija, a sve se sastiglo. Lipo se skupila banda, jel se pogodila čeljad i sičiva u šake pa ajd na njivu. Na njivi se krenilo s redovima iznutra njive, ne od puta da se ne vide rpice kuruza, jel je bilo borme i tog da su pokupljene od strane nepoznatog svita i ujtru kad dođeš a na njivi ništa, samo neposičena kuružna. Velim ja Josi jel se sića da smo kadgod pet čeljadi bili na jutro za obrat, četvero je bralo a peti je siko kuružnu, a ujtru kad se došlo, za rose se povezlo i podizalo u klupe da ne zakišnjava. On se smije nako s tugom i veli da jeste, u pravu sam, veli, al je ondak kuruz sađen na kućice po dva zrnceta, a ne sijan ko sad. Sad je gušće neg žito skoro, ne bi bilo dosta ni deset čeljadi a i kaki su sad ovi mladi »vridni« na taj poso od posla na njivi ne bi bilo ništa. Doduše, da vam pravo velim i u pravu su: ta ko bi se njako za ove nikake novce, ta sav rod da čovik proda ne bi samo nadničare platio. Vako sad opkajasaju po njivi, ovršu i pridadu, šta dobiju dobiju al se bar ne pate kugod mi kadgod. A kad sve čovik zbroji i oduzme, borme se baš ni ne vidi da se naradio, jedino osti na grbači, propalim kukovima i raznim bolestima što se od tog posla nakupile. Mislim se tako ja ode pod ambetušom, čeljadi moja, di sve ovo naše današnje vodi. Opet se štogod natiravaju tamo na vrvu, jedni oće drugi neće, jedni ne dadu drugi uzimadu, oćel svem ovim kadgod izać kraj? I mene natantali da da potpis, pa ja i ova moja očli u Tavankut pa dali. Nikad se ne zna, moždar će i bit štogod makar ja više niki ni ne virujem. Dok svit vako naveliko odlazi, kad god s kim divani ima vist da je kogod iz familije očo – te sin, te ćer, te komšija, a sve mlada čeljad. Ode kako je krenilo neće ostat borme niko, samo lelenci za matoru čeljad i kojikaki političari što još uvik side na državni jaslama a puni smo nike fale, te ovo smo te ono smo. Gledam niki dan na televiziji kad su pitali onog priko bare di je naša država, on čovik onako pogledo kugod tele u šarena vrata pa se izdrečio, božem prosti, kugod da je spazio vraga i ni pet ni šest veli »ne znam ni da taka postoji«. Eto vam sad, a naši se fale kako su bili s ovim te s onim, a oni siroti bili digod u kakim ambetušu, naslikali se pa divane svitu. Al neće to tako dugo moć, i svit imade već kojikaki mašinerija pa vidi istinu. Tikva će puknit, samo da ne budne opet priko paorski leđa. Ajd sad, zbogom.