Niki dan se bać Iva i njegova obradovali kako već davno nisu. Poštaš jim vaj put ni dono samo cidulje za koišta platit, neg bilu kufertu, spolja lipo našaranu, ko forme mlada i đuvegija držu veliki puket cvita i lipima, malo krupnijima slovma natrukovano pozivnica za i njevo prizime. Sve i crtano i trukovano pozlatom. Ne piše ko jim poslo, al bać Iva moro u nikaku pisanku dat krsta da mu kuferta uručita. Ko i uvik ka jim štogoda donese, poštaš se malo podivanijo š njim, al nako š nogu, veli ne mož sist, ima još puno toga za raznet. Ni tijo ništa ni popit, samo čašu vode. Veli, evo već zašli u novi misec, a cidulja za platit letriku i telefone ostalo mu još o prošloga. Ni tijo ništa više pripovidat, ne volji da se o njega štogoda čuje, oma bi u službe mogo  komugod dojt na zub. O drugi čuje da njegov pajta omatorijo, pa ne postigne sve raznet. Ne bi ga marili otirat pri vrimena u penziju, nek još te dvi godine država malo ušpara na njemu, a na njegovo misto bi mogli zaposlit kogagod o njevi. Niko ni opazijo, jal možda ni tijo opazit, da osto sam u selu, a atresa ko i prija. Derana što š njim radijo primistili u komšiluk, velu tamo ima puno manje posla, a on šefovo dite, pa ne bi bilo zgodno da se primori. Nikomu ni svejedno ako šefu štogoda ne bude pravo. Tako komšije, mada imadu upolak manje atresa, sad imadu dva poštaša. Misto toga derana vamo nikoga nisu poslali, kažu ne triba, u bać Ivinomu selu i nako  ostalo malo čeljadi, pripolovilo se. Pa vada se onda, kako sapu i posov pripolovijo. Al oni ne sapu, a možda se malo pravu i ludi, da se računi i za letriku i za telefone šalju po atresa, a ne po čeljadi. Svitlijo ne svitlijo, divanijo se ne divanijo i za letriku i za telefon svakoga miseca moraš platit no što ti uzmu za dobru volju za posluživanje. A i ako ne svitliš, jal se niskim ne divaniš, ne možeš se ni bunit, ko ti kriv ako ne uzmeš no što ti nudu. I samo probaj da ne platiš, telefonisti ti izdaleka iskopču, a letričari bi oma na banderu. I potli, ako bi se tijo iznova ukopčat, platićeš debelo, da ti više nikada ne spade na pamet promašit misec. Zoto vi što poodlazili na stranu, jal u nadnicu priko sezone, jal zauvik, a nisu stigli, jal nisu imali komu prodat kuće, ostavili novaca jal ko komšija, jal ko rodbine, pa vi misto nji uredno platu svakoga miseca no što se platit mora. Bać Iva ispratijo poštaša naskak, pa došo natrag u kujnu. Njegova ga čekala da otvoru kufertu. Latijo bricu, pa je zavuko tamo di se kuferta zalipi i lipo ravno je prisiko po rubu. Ispo jedan cvitićima obrubit više katrončić, neg papir, priklopit napolak. Koliko se obradovali, toliko se i začudili natrukovanomu. Kum Tuna i njegova ženu najstarijega unuka, pa cilu familiju zovu u svatove. Svatovi će bit u varoši. Skup je u subotu kasno potli podne, a lemuzina će bit dosta za sve. »A di je buklijaš, di su dada i mater o đuvegije? Vada bi prvo oni tribali dojt zvat?«, veli bać Iva i zagleda se u drugi zid. Njegova samo duboko izdanila i pregačom otrisala oko. Vada je upo kakigod trun jal mušica.