Koliko sam se samo okrećo po avliji dok nisam sve ispronalazio šta mi triba da već počmem štogod radit. Ova moja će mi već doć glave so tim njezinim »triba ovo opravit, triba ono bar okrpit«. Već sam je počo, božem prosti, i u snu viđat kako zapovida. Sve se niki poplašim. Eto, već poprolazilo skoro ovo naše slavlje po selima pa ko velim sam sebi da se latim. Taman sam krenio u majstorluk kad jevo ove moje dvojce. Cigurno njim dosadno na salašu. Ta kako i ne bi bilo kad su obadvojca pametno izdali zemlju, josag rasprodali i nemaju se s čime sekirat, Josi osto samo jedan pivčić na salašu i to zato što ga nije mogo uvatit, kredlan je i spava na oru. Al tom ću ja doć glave, cigurno, makar za čorbu će bit. Al neće se on meni dernjat svako jutro u polak četri i ne dat mi mira. Ja bisnim, a Joso se smije pa divani »jeto ti ga, ja ti ga poklonjam, samo je tvoje da ga uvatiš«. Mislim se da je štogod čestito ne bi ti meni ni nudio, vako u njem nema ni tridest deka. U tim su stigli, pa će Periša »jesi l rad gostima, jevo mi stigli na kafu«. Ta kako ne bi vidio velim ja, znam da niste došli na poso. Kad to triba, nema vas kugod prava i kafe za vrime sankcija. Ta radujem se, kako se ne bi radovo, ko koza nožu, odgovaram ja njima istom mirom. Tako je to kod nas već dugo godina, al čeljadi ne možem kast, kad god zatriba uvik smo se jedan drugim našli pri ruki na svaki način. Mi se još držimo onog adeta naši stari salašara »komšija ti je rod rođen« i pomažemo koliko god možmo. Eto, tako je dok je nas, a posli nas na žalost već neće bit ni šora. Polak se već koji čega pozaboravljalo, i mi što smo se još tog malo i sićali i gledali taj poso a ne sad ovi mladi. Niki dan divani tu jedan bać Bela, veli došli mu sin i unuk a unuk se poplašio krmače na ledini. Fras da dobije koliko se dero. Eto, pa vi sad vite di nas ovo vodi. Ta samo u nestajanje, velim, izumrićemo kugod ridak josag. E, a malo nam tako i triba kad smo lakumi i samo grabimo a ne sekiramo se šta će bit sutra. No, jeto ja opet kukam, a sto puti sam divanio da neću više politizirat nikad. Niki dan sam se uzvero na tavan tražeć niki stari alat što ga još pokojni baćo cigurno zatako digod za rog od košare i dok sam dovaćo ispod slimena tako sam se posiko čeljadi. Oma sam se trgo i uspravio. Al mani vraga, diš se uspravit na košarnom tavanu. Sad imam čvorgu na vr glave veliku kugod dičija šaka. To što sam tražio nisam ni našo, al sam našo pogodite šta... ta vagov! Na njeg sam se i posiko. E, to vam je ono čime se kosila trska, čeljadi. Najviše su tu spravu pravili kovači kadgod od stari kosa. Ko polomi glavu od kose, to onda zdravo teško mož umistit a od onog dila kose se pravili vagovi, nožovi za sičenje slame i sina, jel kadgod se nije presovalo, jel oćeš »rolo« jel tvrde bale, te male jel velike kocke  i još koji kaki sersami što su nama seljacima uvik dobro došli. Baš sam se obradovo vagovu, na zimu ću baš probat kosit na dolu… Ajd, zbogom.