Bać Iva fodbal voljijo još o dičji dana. Otranijo se u ne naše velike države. Onda dica nisu znala za nikake fudbalcke škule, samo za fodbalovanje na skaku, po pravu i busenja. Skoro svi se fodbalovali bosi. Razdilili bi se, pa jedni bili u majičica jal košuljica, drugi goli do pojasa. I svi se zvali ko veliki, ni za koje navijali. Vaj bijo Lamza, naj Vukas, treći, ope, Šekularac, četvrti Jusufi. Svako za nikoga navijo, niko ni ni pomišljo da za nji navija zoto što ti bili o vi jal o ni. Da se pitalo bilo koje dite zašto navija zovoga jal zonoga, ne bi znalo kazat, jal bi kazalo samo kratko, zoto što ji voljim, a da se dalje pitalo zašto ji volji, to bi bijo i kraj divana. Bać Iva tako o mali nogu bijo Dinamovac, kum Tuna navijo za Zvizdu, Pava za Ajduka, a drugi Iva bijo Partizanovac. A ka bi cigrala reprezentacija njeve velike države, jal možda kojigod o vi za koje navijali, jal kaki drugi iz države protiv kaki strancki, svi bi se zagrlili i zajdno navijali. Taki navijači i ostali, sve do današnji dana. I njevi dade navijali za iste. I učili ji da se izmeđ sebe poštivu, da se brog fodbala nikada ne svađu, ne tuču i ne vriđu jedni druge, a ka se naskaku fodbaluju, da ni što izgubu, uvik pružu ruke i čestitu nima što zadobili. Trajalo to  tako, al ne zadugo. Ka su već sazrili i zamomčili se, stalo se zakuvavat, prvo međ popama, pa međ navijačima. Ka su postali kućevni ljudi, na svitlo dana izašli i vladari, š njima i cile bulumente. Na velika država se raspala i stvorilo se nikoliko mali, a ako bi danas kogagod u malo daljemu svitu i pitali, ne bi vam zno kazat ni koliko, ni kako se zovu. Vrimena sve gorja, navijači u svima tima državama sve bisniji. I ne naviju oni toliko za svoje, koliko protiv ni drugi, najviše protiv komšiluka. Evo, vi poslidnji misec dana fodbala do mile volje. Na jednomu mistu se okupilo sve što u fodbalu vridi, pa se otecavalo da se vidi ko će o nji bit prvi. Bać Ive puno srce dragosti. U srcu dvi reprezentacije, o države u koje je i o države čiji je, a obadve se otecavu. Ka se fodbaluju protiv kogagod trećega, jednako dršće i za jedne i za druge. Najviše mu zabolilo ka ispali vi o države u koje je, koliko za njima žalijo, toliko bijo i bisan na nji. Ko da se fodbalovali svako za se. A kanda se i jidili manje neg on. Ostali mu makar ni iz države čiji je. Obradovo se ka  došo kum Tuna ko njega gledat kako se vi o države čiji je fodbaluju sonima iz države di se cigralo. Veli saće donet bocu katarke, pa ćedu zajdno navijat ko kadgoda. Nasicko malo i šunke i kobasice, veli kvečeri će uživat, vada se bola kadgoda može malo i zanemarit. I do kraj njegovi zadobili. Skočijo sa stolca, al ga oma malo i štrecnilo u srcu. Onda istom vidijo da kum Tuna sidi ko pokisnit. Naljo mu još bukaricu katarke. »E, moj kume, saće vaj naš poludit, svima nam naložijo da moramo navijat protiv vi što zadobili. Ko zna šta će sad ispast o svega?«, veli kum Tuna, polako se digne, pogne glavu i otkoraca doma. Ni Taksa vaj put ni za njim zalajo.