Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja već jedared dospio malo odanit. Priradilo se kako se priradilo, pridalo se a valjdar će kogod kadgod platit i našu muku. Ta šta ima čovik i pitat? Ta dašta neg da se ni sad ne zna cina žita, nisu se ovi prikupci još izdogovarali koliko će nas odrit, šta kast. Od našeg posla već godinama nema hasne, moraćemo mi malo pridat zemlju i josag varošanima, mislim ovima što side u foteljama i samo gataje kako će njima bit dobro, a nas paore ko šiša. Al svemu će dugačkim izać kraj samo i nama lagano izlazi kraj. Neg, niki dan ja se latio, doduše malkoc mi bilo i sramota već, kad iđe svit pa pogleda u avliju a kod mene samo taka strv, pa ajd iđem pospremat. Zaradio se pa krenio kad sam se već zauko spremit i stari svinjak, dobro se oznoijo, susto, pa ko velim sam sebi: iđem malkoc odanit. Kako sam sio, a štogod me počelo svrbit da me Bog sačuva. Češem se kugod nepro, av šta je sad? Kad ono buve! Jeste, čeljadi. Nemojte se čudit, prave one male kadgodašnje buve što kad i stisneš noktima sve puknu. A jee, pa nisam već čuo da ima buva digod ode u Ivković šoru već dvajst godina. Ta šta da vam kažem! Sve sam se niki i obradovo da su buve priživile sva ova naša silna trovanja i eto opet se grizu. Kad sam izdivanio ovoj mojoj, kazla mi da se oma zaprašim buvačom i da joj ne ulazim u salaš s buvama. E, doveče, ako Bog da i ova moja rđava limuzina tila upalit, iđem lipo u varoš gledat utakmicu. Ne pamtim kad sam već gledo utakmicu s tako tušta svita kugod što će se doveče okupit u našim »Bunjevačkom kolu«. Mislim se nako u ona vrimena kad sam bio dite, svi smo išli u zadružni dom u selu gledat televiziju, bilo je dva sata programa i jedan kanal. Počelo je s pismama, pa su bile visti i na kraju nika šaljiva emisija i gotovo. Sad ima televizija u svakom već mistu, već se bojim da će se jedared kad upalim televiziju oglasit s »Dobro veče, čeljadi, jevo da čujete najnovije visti iz naše televizije Štrocin salaš«, toliko ti već ima studija. Vidim u novinama se divanilo i o bunjevačkom jeziku. Niki bi ga tili opravit da bude niki zvaničan. Ha-ha-ha, baš smo se nasmijali Joso, Pere i ja, ode pod mojim orom. Ta moš mislit: zvaničit. A kod nas u Kujundžić šoru sasvim divane drukčije od oni u Francičkovom šoru, a o Tavankutu, Đurđinu, Bajmaku i okolo da ni ne divanimo. Manite se, čeljadi, komendije. Ta Bunjevci imaju svoj jezik od pantivika, rvacki, a ovaj što mi divanimo med sobom i po sokaku nije jezik, Bože, to je govor, dijalekt, a tog ima svaka grupa čeljadi. Koliko bi to bilo zvanični jezika. Ha, sitio sam se škule i moro sam se smijat sam sebi. Meni jeziki opšte nisu išli, ama opšte. Nisam mogo naučit dvi-tri riči ni zapamtit, a kad se ova naša nesrićna država raspala ja posto što ono kažu poliglota. Odjedared divanim jedno četri-pet zvanični jezika. Veli mi Joso kroz smij: »Jeto, moj rođo, ti taki učan i jezičav čovik a na kraju te izgrizle buve, ha-ha, buve ne biraje«. Tako smo se i razišli. Ajd zbogom, čeljadi moja.