Lito samo što počelo, opet nika zvanija. Bać Ivu i njegovu zvali u goste u Vaisku, bijo jim zavitni  dan, a tamo idu svake godine. I ne samo tamo. Mož ji vidit u svi šokački sela ka su jim zavitni dani. Svud imu dobri i svakomu svecu volju zapalit sviću. Velu, tako će i sad. Srpna je Gospa, a selo se njoje zavitovalo još davno, u prošlomu viku. Jedne godine ji potuko led. Tako pado, da se ni moglo razaznat jal to bijo snig, jal led. Sve tako potuko, da zemlja potli toga bila ravna ko staklo. Svi isela se zavitovali Nebeske Matere, a za zavitni dan izbirnili Srpnu Gospu i nadali se da takoga nevrimena u njevomu selu i ataru više nećeć bit, pa odonda ona ostala njeva zaštitnica. Notaj dan više nisu radili, nego se molili Bogu i Gospe. Ko kako, postili svi. Jedni nisu jili masno, a jedni o rane zore, pa do mrkloga mraka nisu ništa ni jili, samo bi popili malo vode. Ni se ni pivalo ni cigralo, a na misu se navlačilo u tavna ruva. Taj dan u polje nisu išli ni ni što se molili drugomu Bogu, a bome ni ni što se nisu molili ni jednomu. U Vaisku se još davni dana udala sestra o njegovoga krizmanoga kuma. To bilo pravo, familijarno kumstvo, prinašalo se sa kolina na kolino, puno godina unatrag. I familije ga jako poštivale. Prikinilo se ka  bać Iva tribovo bit krizmani kum ditetu o njegovoga kuma. Deran se ni ni krizmo, vada mu u ti godina napunili glavu omladinom i partijom. Sve jedno, familije se i dalje poštuju, mada ji danas ima po cilomu svitu. Tako se i kumova sestra i njezin Stipa š njima do dana današnjega pazu i obilazu. Voljili se ko nji izgostit, al ji voljili i zvat u goste. I bać Ive i njegove bilo jako drago. Š njima se baš volju družit. Obična su čeljad ko i oni, pa ne moraš u divanu pazit na svaku rič i bojat se da bi ji naj što sluša mogo i izokrenit, pa se još i uvridit. Do prve varoši ošli na ajzibanu, pa do druge na avtobusu, a o druge na lemuzine što kumovi poslali da ji dočeka. Ko što i red, prvo ošli ko nji doma. Dočekali ji lipo, lipo se ispozdravljali. Muški ošli natrag vidit marvu i vinograd dok ne bude ručak. A imali i nikakoga njevoga divana, pa da ne smetu ženama u njevomu. Brzo ji Stipina i zvala, ščim metnila ručak nastal. Ko i njevi stari, skuvala suparnoga gra i zeleni valjušaka. Gosti jim nisu zamirali, a tako su i sami radili na Srce Isusovo, notaj svetac zavitni dan u njevomu selu, pa se ni u njeve kuće ne kuva ništa masno. Potli ručka se još malo divanili, pa se navukli u ruva za u crkvu, svi u tavna. Na mise bilo više popa, bilo i jako svečano. Jedino više o polak nji ni bilo u tavni ruva. U crkve se furtom šarenilo. Svečano bilo i posli mise, jedino se ni u tavni ruva čudili što se glasno pivalo, sviralo i veselo cigralo, a za cilo to vrime paprikaš meriso do neba. »Bome, kume, kanda vaši stari nisu imali komu ostavit njeve adete. Vidim da ji skroz izokrećete«, veli bać Iva dok su išli doma. »A, vada nisu ni znali ko vi danas. Jal nisu imali«, promrnđo Stipa i jako glasno dunijo kroz nos.