Faljnis, čeljadi. Jestel se i vi zarazili s ovim fodbolom kugod mi ode u našim lipim Ivković šoru? Av, jak, pa to kugod da je nepro ušo u svit. Di ko se ne mož strpit, pa da dočeka posli podne nebi l dospio već se još i reprize gledaje. Doduše, mi smo navikli na reprize, Miju i Čkalju sam gledo bar dvajst puta, al ovo je privršilo svaku miru. Sad već i ja počimam virovat da nas odozgor čimegod polivamo pa smo postali od tog vaki nikaki. Veli mi moj rođo Joso ode kod katlanke, dok žara vatru dok kuvamo stari krumpir za svinje, da je čuo niki dan da je jedan kombajista lipo sašo s kombaja u frtalj četri i kazo gazdi da se iđe oprat, pa će ondak ić gledat utakmicu jel zdravo dobri sigraju, a kad utakmica završi doće pa će ovrć još koji okrećaj. Sve nisam mogo virovat, čeljadi moja, da i takog svita ima. Pa kruv se triba skinit s njive! I ovako je sve isprano i kaliralo, blido je žito skroz i nema kvalitru, skoro da je samo za josag. Čisto smislim molim vas kaki će bit kruv, ko lepanja. »Neće, ne boj se«, veli mi Joso, »ta natrpaće oni u njega kojikakog praška, biće on ko bila lala, a još će mu i kilažu smanjit, dašta vele naše vođe da imamo najjeptiniji kruv, samo su zaboravili kast da je i najlakši«. Al krenio sam o fodbolu i sitio se kad sam se ja s mojim pajdašima fodbolovo. A kadgod nije bilo fodbola na sve strane borme kugod sad. Sad iskeče van terena pa opac: oma ubace drugi. A u moje vrime je čitav naš šor skupio novce da kupi jedan fodbol, još nije bilo ni dosta pa sam moro koji dinar i majki »isplakat« ispod keceljca. Čuvali smo je kugod oči u glavi, kad se probuši vadili gumen balon i nosili kod vulkanizera, biciglom u varoš. Bać Budaji nam lipo zalipi kad je dobre volje, a kad nije onda nas povija natrag na salaš. Moš mislit, nije čovik imo pričeg posla neg lipit balavurdiji gume za fodbol. E kad je sazno otkaleg čak mi biciglom dolazimo čerez probušenog fodbola kazo nam da nam svaka čast. Ostavio bi sav napriman poso i oma nam zalipio. Volio i on čovik fodbol zdravo, bio velik »bačkista«, posli sam se i sam uvirio u to kad sam bijo stariji. Moj baćo mi opet divanio da smo mi srićni, jel kad je on prid onaj rat bio dite oni su pravili krpenjaču od stari čorapa. Napunili je drugim ronđama i zašili pa da vidiš. I kroz smij je o tim vrimenima divanio, kad se ona nakupi vlage i rose, a nije bilo ograđeni terena kugod sad. Loptalo se dok se čuvaje svinje i marva, a tamo po ledini fala bogu »svašta« se nađe, pa kad krpenjača padne u to »svašta« i onda je kogod keči onim drugim na glavu ne ostane baš lipa i mrišljava fleka. Sad je to postalo industrija, taktiku opravljaju kugod da će u rat a ne na šport. Klade se i viču, cuju, ta svit skroz pošandrco za tim fodbolom. Doduše, i ja stalno gledim ove naše, poslidnju nisu baš ocigrali kako znadu, mal me nije trevila guta zbog onog lufnjenog penala, al dao bog pa očli dalje. Ko će pobedit, to će Bog odredit. Ajd zbogom, čeljadi.