Faljnis, čeljadi. Eto nama i vršidbe. I vrime se malkoc smirilo, pa ljudi mogu poradit, skinit rod s njive da ne propadne. Kako se okišilo ja i Joso smo baš diskutovali da ne valja, borme. Naši stari su divanili da kad jedna kiša padne, ode meter žita u vitar, toliko se pokvari kvalitra a kad pada duže borme zna bit fajin nevolje. Zna i proklijat, prozaperčit, a i budne toliko isprano i blido da ga mož samo josagu poranit. Veli Joso da onda vidimo oćel se ovi naši prvaki falit da nam je najjeptiniji kruv u čitavoj Evropi. Doduše, da nam je sve najskuplje ono drugo što običnom svitu triba nisu spominjali. A dabome da je jeptin kruv kad je i žito budzašto. Da se naš paor ne bavi drugim nuz žito, mogo bi mal nisam kazo... Obisit usta na klin pored »tolikog ulaganja u poljoprivredu«. Baš se znam uzjogunit, čeljadi moja. Kako i ne bi kad mi što sve ove druge ranimo, danjom-noćom, petkom i svecom radimo, smrdimo na josag, erbicide i opet ništa ne dotiče da se čovik malo lipče provede sa svojom čeljadi. Da još nema i ti koji kaki manifestacija, ta pravo bi poludili. Jeto, na priliku, na svetog Ivana Cvitnjaka ja lipo sve poradio po avliji kako Bog zapovida, pa sio na biciglu i gasa u Tavankut na priskaknje vatre. Ta, da je bliže očo bi i u Naćvin, šta ne bi? Divanili mi ovo što su išli limuzinama da je i u Naćvinu bilo lipo. Ode je posli davan i bioskop, i to od oni stari filmova o Dužijanci iz vrimena kad smo još i Joso i ja bili dica. A i dica su prikazivala svoje filmove šta su ji naučili slikovat na radionici »Kad se male ruke slože«, a koju ode već godinama opravlja za našu dicu onaj režiser Ištvančić, iz Tavankuta rodom a sad živi i radi u Zagrebu. Lipo od njeg, velim ja vama, što i posli toliko tušta godina nije zaboravio svoje rodno misto. Malo je taki čeljadi, i svaka mu čast. A i sutradan smo vodili ponovo unuku na dičiji festival. I tamo bilo prilipo: sigrali se sve one stare sigre od kadgod, a sve u nošnjama iz ti krajova otkaleg su sigre. Doduše, kad sam divanio da sam se ja i tamo lipo provo, ova dvojica, Pera i Joso, me ismijali pa kažu da mi bilo zato lipo što sam očo na dičije. Al pak, ja vam velim, čeljadi, da je u vaka vrimena i najbolje bit dite. Dite bar ne svaća i ne sekira ga ova politika kugod nas matore. Kad bi mi kogod sad kazo da će bit bolje i lipče u Ivković šoru, a i svudan u selu, ako bi posto dite, ja bi pristo i u dubku stat. I dudlu sisat, kad vam kažem. Al od tog ništa, nema borme za nas podmlađivanja a borme ni boljitka kako vidim. Nas je kogod zatefterio kandar u crni tefter. Zato se više neću ni s čim sekirat, kako je tako je. Triba još ovo malo kokošijeg života što lipče provest i radovat se, pa posli kako Bog da. Al jeto, prošlo gustiranje, čeljadi. Iđem ja ponamirivat josag, fruštukovat, a ondak na njivu, jel kombajoš neće čekat da se ja nakanim već će otić na drugu njivu. A ondak opet lipsaj magarče dok trava naraste, što kazo moj dida Mijo. A on se razumio borme u kosidbu. Nije zabadavad bio godinama Futošov bandaš. Ajd, zbogom.