U poslidnje vrime malo malo, kum Tuna dojde za Bać Ivom i povede ga na kakugod koferenciju. I to ne makarkaku. Više put za jednim astalom, doduše velikim, pa sve ide ukrug, skroz do zidova, kolikogod bila velika staja u koje je, sidijo sonima velikima. Malo malo, pa dojde prvi do najvećega, a jedamput došo i najveći. Da će i ka će dojt najveći, kum Tuna mu nagovistijo nikoliko dana unaprid. Bać Iva oma reko njegove da mu pripravi naj tegecki ancug i šešir za svetac i da mu oviksa i naglanca ne cipele sa šuneglama, te još ni kršteno ni razgazijo. »Di si navro, a vamo vazdan samo laješ da ga očima ne možeš vidit?«, veli njegova i oma ruke na bokove. »Bome  idem, pitaću ja njega…«, proba dojt do riči bać Iva. »Ta šta ćeš ti pitat, neš pravoga ni zinit, već će ti niko zapušit usta. A i šta ti već kum Tuna sto vodat koidi, ko cirkuzanti medvida? Prošli put ka si išo š njim, tri dana ti bolila glava o špricera! A to ti baš i ne triba kraj vake rpe medecina!«, veli njegova i duboko izdane. Bać Iva ništa ni reko, muški istrpijo njezno cantranje. Ka se malo izduvala, sprimila mu sve naručito, al bome, kasu legli, samo se bisno okrenila u duvar i rekla da je boli glava. On jedno vrime glasno duvo kroz nos i privrto se, pa se smirijo i zaspo. Ujtru, samo što ošla u njeznu fabriku, a vaj put ni kafu ni skuvala, on se lipo navuko. U tomu došo i kum Tuna. Ko za vraga, naj što tira lemuzinu došo za njima za koji minut, pa ope osto brez kafe. Kum Tuna mu veli, prvo će ko njevoga pajtaša Pave. On potli zanata osto u varoši, pa potli priko partije svršijo velike škule i posto glavni u cilomu srezu. Za danas kumu Tune natrukovo šta će divanit o njevoga sela ako najveći pita. A cigurno oće. Ko Pave i njegove taman  došli na fruštuk. Pavina nako lipo, tanko ko flis papir, narizala salame i nikakoga plisnevoga sira, kaže taj bijo najskuplji, a i lip lagan za fruštuk. Natanko nasikla i raženoga kruva. Oma se bać Iva sitijo paorckoga fruštuka ko nji u selu. Samo se znade otfrakat za prst debelo šunke i napeč slanine i jaja i još nuz to metnit kisele paprike i krastavaca, pa do ručka čoveku ide na grlo. Al bome, ka mu varošani dojdu u goste, dobro prisnapu, ništa jim ne smeta što šunka malo slanija, a jajca pečena na masti o istopiti škvaraka. Ne triba jim ni ražanoga kruva, lipša jim lepinja što bać Ivina zamisi. Pripravu jim i salame i jogurta, al se za nji niko ne graši. Za fruštuka ćutili i jili, potli  još malo posidili, pa ošli u varošku kuću. Oma za njima i najveći, š njim i cila svita, sve ni što na televizije ko doma. Ka se ti latili mikrafona, melju, melju, ne mož ji uvatit ni za glavu ni za rep. Bać Iva se oma sitijo njegovi cura. Bile jako male, još nisu znale pravoga ni divanit, al ka sidnu na šerblu, znale se umudrit, pa zacrvenit i stenjat, a onda se najedamput lipo naškobit i mudro zagledat u dadu i mater sonima krupnima očima. Njima drago. A vi se za mikrafonom patu ko i one na šerble, jedino što svi redom gledu sitno. I sve je manje ni što jim se raduju.