Vrućine udarile, čeljade ne zna di bi pobiglo. Bać Ivina još pri par miseci ošla u Švapcku, cure već davno njevim putim. Njegova bi skoro tribala dojt natrag. Unaprid je se raduje, ne mož dočekat taj dan. Curama kanda dobro i š njevima deranima, pa se ni ne žuru u stari dom. Ni ji vidijo već dugo, obadve velu gledaće da malo dojdu ka mater dojde natrag, al ni jedna ni druga neće moć dugo ostat. Jedino mu ostavile mladoga mačka i zeca, velu da mu ima ko pravit društvo dok ji nema. Svejedno, za srce mu najviše prirasli njegov stari mačak i virni Taksa. Stalno mu se motu oko nogu. Jutros najranije prigrijalo. Omarina, ne mož dijat. Zarana namirijo marvu i živinu, pa se zavuko u vojatac i sijo na krevetac. Veli, potli fruštuka će se malo razgaljit bukaricom katarke. Već dugo ni, pa vada mu neće naškodit baš ta jedna. I doktorica mu rekla da može š vrimena na vrime, al da dobro pazi da se ne navadi, pa svaki dan. Samo što fruštukovo, Taksa bisno zalajo. Oma zno ko ide. Kuršmita već davno nemu, ka triba komugod, taj zove noga iz varoši. Jednoga jim poštaša primistili u komšicko selo, a drugi već omatorijo, pa ni ne stigne sve što imade razdilit baš svakoga miseca, uvik mu malo pritekne. Ko njega bijo pri nikoliko dana, pa ne može ope dojt tako brzo. Taksa tako bisno laje još jedino na kuma Tunu. Siroma omatorijo, al mu do dana današnjega zabardo naj šljokac što o njega dobijo još ka bijo štene. »Ajde, kume, u vojacu sam, tu ko da mi najlipša ladovina«, veli bać Iva, uzme teglicu, pa iz bureta izvadi u bocu katarke i oma nalje dvi bukarice. »E, kume moj, vo će nam bit malo odviše. Evo baš na radijonu obnarodovali, o danas se diglo meso, a za koji dan će, koliko čujem i kruv. Kažu, digniće se u najveće varoši na tris, a vamo ko nas će spast na četrdes dinara. Baš ništa ne razumim, koliko su ga, onda, varošani plaćali dosad? Možda mi ti to možeš kakogod rastolmačit. Ne voljim tako štogoda ni pitat ve moje, mogo bi se provest i kako ne triba. Viš da su stali kaštigovat za svaku sitnicu, čak i ne što ji metnili na puno veći položaj o mojega. Taki valov baš i ne bi voljijo izgubit, a viš da mi dali kruva i cile familije. To se danas mora čuvat ko oko u glave«, veli kum Tuna i nalje za se još jednu bukaricu. Vidi bać Iva kaki ga jadac muči, al mu ni oma odvratijo, veli ostaviće ga malo da se i sam proba proštodirat. Možda će se i sam sitit kako su ga metnili da zastupa njevo selo u varoši. Ide on note koferencije, al slabo razumi šta se na njima divani. Sve to za njega puno, jedino se raduje nadnice. A vamo, u selu se sadi cvit i iskrčiva korov, a jame na drumova sve veće, u jendeka voda ide naopako. Pri izbiranja vi što vladu rekli jim i da će svima dat kruva. Jedino zaboravili reć da će ga ope dignit.  Tuna naljo još jednu, pa se samo blaženo naškobijo, bać Iva mu istom onda sve to reko.  Vaj samo odmanijo rukom, izdunijo je i sad već oteškima nogama otkoraco doma. Bać Iva samo pogledo za njim, izvalijo se na krevetac i blaženo zakrco. Ni ga ni ispratijo.