Faljen Bog, čeljadi moja. Sidim ode pod orom isprid salaša i gledim vamo prema Mirgešu: oblak za oblakom, grmi i siva a kiše nikako, ko da smo štogod mi iz Ivković šora zdravo zgrišili Ilešu pa nas vako zaobalazi. Niki dan sam išo na Klisu, ono milina. Kiše bilo više puta i kuruzi lipi ko upisani, a kod nas ode skoro pod varošom rđavi da i Bog sačuva, već se počeli uvrćat. Ne zna čovik lipo od bisnoće i nemoći ništa pametno uradit. Eee, evo iđe moj pripametni komšo pa će mi on to bolje objasnit. »Ej, Periša, jel i ti kontaš da će nas i ovaj oblak samo oškrnit s vitrinom a neće past ni kap?« »E, mož bit lako. Jesi l platio odvodnjavanje? Pa zato nema kiše. Veli onaj odozgor: ko je platio, onda nek mu bude suša«, veli mi Periša onako mudro ko što uvik zna. »A i šta nam vridi i da pada kiša«, veli Periša i divani dalje ko navrćen veker. Ne mož ga uštopovat ni puno veći divandžija, a ne ja. Taman se ja počo skontavat na čeg sad puca s tim divanom kad on nastavio sve glasnije: »Eto, gledaj vako. Kako si nesvaćen, ta jel lani bila suša? Dašta neg jeste. Jel rđavo rodio kuruz? Jeste. Doduše, žita je i bilo onako đene-đene, al kuruza borme vrlo rđavo. I šta s tim sad oćeš kast, da nam ne fali kiše jel šta? Pa stvarno si nesvaćen, moj Braniša. Ta vidi, bila suša ko vrag a nisu nam smanjili ni porez ni odvodnjavanje. Kera smanjili! Još podigli dvisto posto, pa rđavo rodilo. A jel su odigli cinu kuruza? Kera su odigli! Još smanjili, moj Braniša. Jevo sad kako počo ječam još smanjili, pa eto ti: jel fali kiša, kandar ne fali, nama nako ko ludom – svedno i ovo, svedno i ono, svakako ćemo bit isigrani.« Hm, nisam ja tako naviko, čeljadi. Ja sam starovinski čovik i ne možem se tako lako okrenit. Ja sam naviko radit, a volio bi i kad je već porađeno da i rodi. A kako će bit s plaćanjom, biće. Nikad nama paorima nisu zdravo cvatale ruže. Mislim se u sebi da je prošlo fajin država i fajin vladara ovim našim lipim krajom i svako je tio što više odrit nas paore. Oni otprija su uzimali bileg s palcom i ode zemlja i salaš na doboš. Drugi su samo dodali jednu nulu na dug, i kad se obazro siroma bio iskečen iz salaša. Došli posli ovi što su bili za seljaka pa ga u podrum mećali, brkove mu čupali a tavan omeli, a i zemlju oduzeli. Za njma došli sad ovi novi što su zdravo protiv oni od prija, al zemlju ne vraćaju gazdama. Ajak, osladila se i politiki arenda, čeljadi. Meni se čini da će to bit vraćeno na svetog Brcka i to digod prid podne. Hu, jeto nano me andrak pa se latio politiziranja a sad me boli glava. Iđem malo unutra u salaš ist svilenog šećera s tavankutskog proštenja. Al je bilo lipo i veliko. Još jedino u Tavankutu dođe velik ringišpanj. Kako sam uvatio za bravu, ona se satrla. Aaav, ove sadašnje brave nisu borme ni na ketrenac da je metneš. Veli mi ova moja: »Ta nemoj je ni mećat. Ne tribamo mi se zaključavat kad smo siroti ko crkveni mišovi«. Eto, kugod da na crkvi ne triba brava. Svašta od žene. Ajd, zbogom.