Bać Iva vi dana dobijo kamaru cidulja. I sve triba platit do kraj miseca. Ni oma ni gledo štaj to, kamara povelika, pa ka vidijo koliko triba platit samo na prve, sve ispušćo ko da bile kužne. Dan po dan prolazili, bliži se kraj miseca, vidi vrag odno šalu, moraće dobro pogledat sve redom. Jedan dan ka stala padat kiša, sidi i kros pendžer gleda, iz civi sa komšijinoga krova ništa ne ide naskak u jendek, sve se saljiva u njegov dvor. Pravi potop. Kiša se ispljuščala pa stala, u dvoru i bašće mu još dva dana ostalo do čljanaka vode, zemlja ni mogla upit. Komšije ni malo ni briga i nako mu kuća prazna, on i njegovi se još davni godina odselili u varoš. Za novce što bi mogli dobit kuću neće prodat, a koliko oni išču, niko jim neće dat. I tako, koliko bać Iva vidi, jednoga dana će se samo skrndat, pa će bit zla u njegovomu dvoru. Kum Tuna mu svitovo da to ujavi u općinu, al ne može. Živ bi se pojijo da komšija još plati kaku globu. Kiša prošla a i on se manijo štodira o komšijine kuće. Ni bilo ni za it nikuda, svud ležalo dosta vode. Da se krene na bicigle svaj bi se isprsko, ne vridi ni pišice, ulopo bi se do čljanaka. Veli, kaveć nema kud, baš će vidit te silne cidulje. Uzo prvu, na njegovo ime natrukovana, nikaki porez na imovinu i oma na druge nikaki doprinos za odvodnjavanje. Treća i četvrta već natrukovane na njegovu, isto za platit, al kamara još uvik povelika. Uzo još jednu, pa još jednu, te natrukovane na njegovoga pokojnoga didu. A dida vaj svit napuščo još pri poslidnji ratova, ima već i tris godina. I eto, vada uskrsnijo baš u poreskomu i u vodne. Bile tu i iste take cidulje na baku, ona ji napuščala još davno pri dide. Dobro misli se, vada ji zaboravili istrisat tamo di tribalo, jal možda sapu da će jim još kadgoda tribat za kakogod izbiranje, pa ji nisu ni tili istrisat. Al ni to sve. Ka uzo još jednu cidulju, samo se zablendo u nju ko tele u šarena vrata. Ni ni zno čeljade na čije ime natrukovano. Uzo još jednu, pa još nikoliko, vidi, to na po kamare ni niko iz njegove kuće, al jeste sote atrese. Veli, latiće sve te cidulje, pa će otit ko mstere, vada ona zna tu čeljad. I znala. Veli, u te kuće kadgoda bilo dva gazde, njegov dida stojo naprid, a vi sa cidulja što dono, natrag. Gazda, njegova žena, dada, mater, stari i majka. Teško sve to razumit, a ne zna kako vaj put priskočili cure, obadve još uvik ujavite nove atrese. Lipo se š materom ispripovido, pa moro sist na dadinu staru biciglu i donet je medecina iz pateke. Ka došo natrag, naljala mu polučak komovice, veli i ona će štambliku, da se malo okripi. Mater udesila i radijon, baš i oni divanu o poreza, taksi, al bome i o globa. Velu ne triba se cigrat, jal bi, ko na vrime ne plati, moglo bit veliki globa, a bome i ezekviranja. Samo duboko izdanijo. Ne zna zašto, al oma se sitijo kako prvač divanili da država oslobodila crkvu o poreza i taksi. »E, kanda smo mi čeljad drugoga reda«, promrndžo sebe u bradu. Mater ni ništa razumila ni pitala. Samo njezne medecine ostavila u stari kredenac.