Bać Iva oduvik imo nos za svašta pogodit, a ka tribalo ošacovat šta će bit jal u politike, jal u gazdašagu, puno toga naučijo o pokojnoga dade. Ne može ga više niko povuć za nos ko prija, štogod obećavali. Ne viruje više ni najvećima gazdama samo zoto što su gazde, ne viruje više ni njegovima samo zoto što su njegovi. A svašta voljijo znat, jedino se više, otkako izašo iz njeve partije, nikako ni tijo putat u politiku. A ni da ni mogo. Zvali ga i vamo i tamo, a u poslidnje vrime najviše kum Tuna međ njegove. Veli mu, neće morat ni nosit cidulje, ni lipit plakate, samo nek trukuje nako kako znade, neće mu bit zabadva. Svašta mu i obećavo. Veli, samo nek dojde, za dram će se otripat,  neće mu falit ni tičjega mlika. Ošo jedamput š njim i u varoš na nikaku koferenciju. Samo jedamput i više nijedamput. Svega se naslušo, a da gleda televiziju, oma bi opazijo da se sve to čuje svaki dan i to vraganajs put. Oma se proštodiro ko što kadgoda zno pokojni dada. Misli se, nikada u životu ni dobijo o nikoga ništa, ako zoto ni dobro podmistijo leđa, kako bi se tako za dram to moglo prominjit danas, ka već natuko toliko godina. I, misli se, otkud ga izvoljili baš kum Tunini? Niki dan oko podne, ope naišo kum Tuna. Šta će, skuvo mu kafu, za se čaj, zove ga niko priko telefona. Oma po glasu pozno, bijo to jedan iz varoši, o njegovi. Malo se začudijo, nisu se čuli jedno četiri godine. Veli, kako zdravlje, kako familija, pa okolo naokolo, bać Iva iz njegovoga divana razabro da će skoro ko njegovi izbori, pa bi u njevomu selu i u njeve varoši tribalo koišta procunjat. Divan brzo svršili. Došo natrag zastal, ne bi da mu se još i čaj oladi, i nako mu ni pravo što više ni smijo pit kafe koliko pijo pri ve njegove bole. »Eto, ščim triba štogoda vima u varoši, oma tebe zovu, ko da nemu ve iz njeve partije. A ne bi ti se sitili ka se štogoda dili, jal ka štogoda triba tebe, onda ti ni ne poznaju«, veli kum Tuna priko šoljice, ko da zasluškivo, pa zna šta se divanilo. Oma mu tijo odvratit malo oštrije, tijo mu reć da se u tako štogoda ne puta, al se samo ugrizo za jezik. Znade da ima pravo i da jedva čeka da ga uvuče u protirivanje brez kraja i konca, pa samo priokrenijo divan. Naljo i dva polučka, veli brzo će ručak, a znade da kum Tuna više volji dudovaču, neg rođenu mater. »Znadem, kume, šta bi tijo kazat, al bolje neka. Možemo se samo zavadit, a ništa dobroga nećemo napravit. Već si mi vraganajs put reko da bi mi tvoji svašta dali, samo ka bi se primundurijo. Jedino mi nisi reko šta bi bilo ka bi sutra na kakomu novomu izbiranju zadobili vi drugi, komu bi onda tribo? Vako ja radim što radim, pa koliko zaslužim, baram znam da sam pošteno zaslužiji, moja malo radi u njezne fabrike, malose zatira na koji misec u Švapcku, al baram mirno spavamo«, veli bać Iva i potegne iz polučka. »E, baš si omatorijo, al si još uvik zelen za politiku. Pa jal ne vidiš da ko se jedamput uvuče u državno, toga niko nikad više ni istiro, kolikogod se vlasti prominjilo«, veli kum Tuna i sebe nalje još jedan polučak.