Faljnis, čeljadi. Ja jeto skupljam rabrost da se već jedared krenem kod zubara, bole me zubi ko sam vrag a ne smim se krenit nikako. Kad sam bio deranac sam se ustravio, a i sad kad se sitim ne smim pa bog. Iđe mi, jevo, moj pajdaš Pere pa ću valjdar malo zaboravit na zube i proće me, samo da mi ne krene divanit o politiki jel će me još više bolit. Gledo sam niki dan skupštinu, al vrlo kratko vrime. Nisam mogo dalje, ta to je kugod da šuster rešava o medicini, kovač o kulturi, sve naopako... Nema nikog da je metnut na to misto a da mu je to struka jal nauka, sve po partijskim ključu, a narod ko narod: dočeka izbore pa glasa, i onda kuka da nije dobro. Nikad više neću gledat televiziju pa gotovo! Sto puti sam to kazo, al sad kraj i šlus. Ne da neću gledat već ću je dat ovima što viču šorom »Starooo gvožđe, akubulatori, perje....«. Taman sam dočeko Peru, ova moja skuvala kafu i mi počeli srkat kadli štogod zagrmi, božem prosti ko Sveti Ilija, tutnja Ivković šorom, sve nam bliže i bliže. Periša baš nagnio šolju pa se siroma trgo i prolio po sebi, po novim radnim odilu što ga je kadgod još za oni lipi vrimena dobio od fabrike. Doduše, nije rđavo, baš dosta fajinsko samo što mu na leđi napisano »Zorka Klotild« pa ga ne mož nosit za svetac. Neg tek ondak naišla nika grdosija pored salaša, a vuče još dosad neviđenu mašinu, niku skalameriju ko zna za čeg služi. Periša mi se sav nakostrešio ko moj Roko kad skuplja jaja po guvnu pa se poplaši što je uvaćen. »Pa jel ovaj svit normalan, pa šta je ovo? Ta vidi ovo, komšo moj, ovaj ni ne tira po drumu već ga skroz objašio pa gazi kuruze s obadvi strane koliki je širok.« Doduše, to što gaze kuruze s obadvi strane ni mi ni žao, ta ovi sad novokomponovani paori su uzorali već do samog flastera; mislim da bi i flaster uzorali samo da njim nije žao plugova. Ne mož čovik bit ciguran jel to tako triba jel je taj s tim traktorčinom od par sto iljada eura taki siroma da mu i bankina triba. Oćel se već kogod sitit tim stat na kraj? Ako neće, oni će du izgustirat i taku mašinu što neće stat ni u šor. »Oće, kako da neće. Moj komšo, mi ni u svojoj avliji nećemo smit zapovidat. Kako su krenili, oteće nam i avliju. Ta mani se tog divana već, jevo lipo mi očo cuker. Već jel se ti spremaš na čitanje pisama kod nas u crkvu? Biće ‘Lira najiva’ baš u našim selu.« »O, falim te, Bože! Bar se i nas kogod sitio da štogod bude. Dosad nam samo ukidaje. Kad bude, ti javi. Ićemo, da šta ćemo. Doduše, već je nama dvojci odavno ispivano, al eto triba otić«, veli mi moj Periša i skupi njegovu bluzu »Zorka Klotild«. Krene se njegovim salašu, a i ja sam se malkoc opuštio i pristo se vaćat za obraz. Doduše, dokle ne znam. Obično kad dođe noć krene kljuvat. Šta se čovik rodi brez zubiju pa mu narastu? Ta dobro bi mu bilo i brez nji. Možem ja kukat koliko oću, al moraću krenit. Tribaće načet šunku a ja nisam vridan glabat. Ajd, zbogom, čeljadi moja.