Skupilo se bać-Ive ofanj jada na srcu. Pri nikoliko dana poštaš dono cilu kamaru cidulja. Sve nake što triba koišta poplaćat. Ostavijo ji nastalu, veli vidiće kvečeri ka će i šta će, za dana mora još koišta posvršavat o njegovoga posla. I tako gazde samo zovu, ka će, pa ka će. Nadnice se moru zaslužit, makar bile sve manje i manje. Eto, niki dan dobijo za prošli misec, mogo bi kriščat ka vidijo koliko. Nikada se ni više naradijo, a manje zaradijo. Za vrime prošli gazda zno za dva miseca zaslužit koliko zo vi za tri. Samo šta će, mora ćutit i radit, jal vaki mator nikomu više ne triba za posov, a država kaže balav si za penziju, moraćeš radit još nikoliko godina. Sapi se, sapi, pa mu sve izgleda jadno. Misli se, ka poplaća sve što tribalo već davno bit poplaćano, teško će štogoda ostat zotu kamaru prid njim. Samo se boji da jednoga dana neće stat ezekvirat. Malo se streso, ne zna zašto se sitijo divana o pokojnoga dide i pokojnoga dade vazdan pripovidali kako niki njevi, što se za dram priokrenili pa potli velikoga rata ošli pod ne što zadobili i oma došli na  vlast. Kako mu divanili, nisu to ni bili prava čeljad, neg najveća krpež, većinom loke, ždere i muktaroši. Sirotinja neiskazana, al samo donikle. Ščim se latili vlasti i stali radit kako rekli za državu, za dram se otripali. Dok trepneš, napravili nove, velike kuće, pa ji oma i napunili. A svakaka čuda radili. Oni se pitali komu će se koliko obaveza odrizat, ko će, di i kad na kuluk. Ako kogod ni mogo podmirit noliko koliko mu odrizali, oma bi mu ezekvirali šta vidu najvridnijega u dvoru jal u štale. Ezekvirano većinom dali u državu, a ako bi jim se štogoda baš jako dopalo, znalo to svršit i u njevi štala jal dvorova. Ako nisi podmirijo obaveze, a ni ti se imalo šta ezekvirat, oma ti tirali u rešt. Bilo tude i ćuški i pljuski, a bome i čupanja brkova, što najviše bolilo. Puno stariji čeljadi ji gledalo popriko doklegod bili živi. Bać Iva, što već davno ni, digo se izta astala i naljo njemu polučak dudovače. Veli, slađe će ručat. U tomu Taksa bisno zalaje i zatrče se na vraca. Proletijo kroz gank ko da ga svi vragovi ganju. Oma zno da ide kum Tuna. Poštaš prošo, kuršmita u selu već davno više nemu, a Taksa tako bisno znade lajat još samo na nji. Taksu otiro u stražnji dvor, pa istom onda otvorijo vraca. Kum Tuna unišo, pa oma u kujnu zastal. Bać Iva i njemu naljo polučak, ni ništa ni pito. Znade da nikada neće odbit ponudito. »Ja ti došo javit da se ne cigraš sovim što triba poplaćat, na koferencije nam rekli da će se za koji misec it dužnicima ezekvirat koišta, ko velu, to radi cila Evropa, pa ako nećemo i mi, nećedu nas ni primit. A pravo da ti kažem, ne bi voljijo da baš moj kum dojde na red. Vada bi propo u zemlju o sramote«, veli kum Tuna i istrese polučak. Oma sam sebe naljo i drugi.  »E, moj kume i ja bi u tu vašu Evropu, al svi mi zajdno, vaki kaki smo, prija ćemo u očin, neg u Evropu«, veli Bać Iva, pa se dugačko zagledo u njega. Ne zna ni zašto, samo je duboko izdanijo i lagano pogladijo brkove.