Bać Iva, dok bijo mlađi, jako voljijo prvomajcke dane. Još u mladosti svakoga 1. maja na motorbicigla i bicigla, išli na Dunov. Što muški, što žencki, skupilo bi se nji priko dvajsdvajspet. Ponovčali bi se i kupili malo piva i koji sok, a ko imo, pono odoma malo rakije jal vina. Ne puno, ni mladež pila toliko ko danas. Ritki bili ko njegov kum Tuna, što jako voljili ka ima za popit mukte, pa ne znu koliko dosta. Sića se bać Iva kako se svake godine niko drugi zno privarit, al kum Tuna uvik. Najgore bilo to što ka popije, zno bit i dosta goropadan. Al brzo mu našli lika. Izajutra uvik voljijo popit rakije, pa potli fruštuka vina. Ka opazu da ga več ofanj počelo vatat i ka se stane sa svima protirivat, otvoru mu bocu piva. Nikada neće odbit, a ka pomiša za dram ga uvati, pa se izvali u ladovinu i nikoliko sati ga nema. Bać Iva se i voga 1. maja krenijo na biciglanje. Samo, po vake omarine kaka bila, ni se tijo maknit isela. Ko zna, može ga još uvatit njegova bola, pa mu ne bi bilo sve jedno bit sam digoda u polju. Vako sapi, u selu uvik nikoga ima, pa i ako spade, vada će ga dignit. Krenijo se oma ščim fruštukovo. Doma mu sve pusto i prazno, ka ne bi bilo mladoga mačka Đoleta i Takse, ne bi imo komu šta ni kazat. Vako se do mile volje ispripovida š njima dok fruštukuje, pa ope, malo malo, di koji zalogaj mu prisidne. Njegova ošla u Švapcku, natrag će dojt čak na lito. Istina, doneće za par miseci novaca što u njezne fabrike ne zasluži ni cilu godinu. Starija i njezin napolju već nikoliko godina, kako mu izgleda, neće ni dojt natrag. Mlađa ka ne radi, vazdan ko njeznoga i oni se sprimlju za starijom. Dadu obide na po sata, sat. Kadgoda ni kafu ne popiju, uvik u nikake žurbe. Al ne zamira je, još ni zaboravijo šta je mladost.  Ta i on i njegova uvik bili jedno za drugim. A tako i dan danas. U tomu štodiru polako i gazijo pedale, ni ni opazijo ka došo do bircuza u centru. Preznijo se ka ga niki poznati glas zazvo. Ka malo bolje pogledo, u ladovine sidi njegov stari pajta Tunca, što oma ka počele ratne godine, pokupijo njegove i ošo na drugi kraj svita. Bijo učitelj, al uvik bijo nikaki buntovan, pa ni mogo podnet vo što jedni drugima radu ni što se do juče grlili i celivali. Bać Iva se uvik voljijo š njim divanit, pa mu se o srca obradovo. Ostavijo biciglu, pa i on sijo u ladovinu. »Di je sva ta čeljad, vidim samo puste kuće i prazne sokakeve. Ka sam ošo, bilo puno drugače«, veli Tunca, pozove birtaša i naruči litru i sodu. »Eto, pajto, vo svita što ostalo... živi brez ikake volje, svako se nada da će otit makarkud napolje. Jedino mi matori više nikomu i nigdi ne tribamo. A gle i naši prvi majevi na šta su izašli. Stali smo ji slavit žderanjem i lokanjem, nekulturom... postali smo nikaki divlji. Ne znam, samo, šta ćemo taki i svitu i Evrope? Samo nek oni putuju u bolji život, nek ne čeku na nas«, odvrati bać Iva, odmane rukom i zagleda se u bedem priko kaldruma. Tunca samo duboko izdanijo i naljo svakomu po špricer. Bać Iva mu ni imo srca reč da slabo pije.