Faljnis, čeljadi. Jeto, sad vam baš ništa neću rondzat, sve mi niko potaman. Ja volim, čeljadi moja, kad je ovako, kad se radi, svit iđe vamo-tamo, ko pišce, biciglom, traktori bruje na sve strane, radi se, di ko friško se paštri poorat, oni drugi parade, sade... Ta šta da vam divanim – milina jedna. A i kod mene u avliji oživilo, fala Bogu: krmače se poprasile, ova moja nasadila par košarova kvočaka, a i doneli smo ovi moderni pilića što kad malkoc bolje glediš vidiš kako rastu, pa se tako ja rastrčem i za čas padne suton na Ivković šor pa nemam kada ni palit televizor. Bio mi Pera pomoć niki dan lomit zube prasicama pa veli: »Ti nisi čuo, divane da će se opet ratovat tamo di ima nafte, jedni bi tukli a drugi ne daju«. Gledim u njeg pa sve ne virujem: š čim se on to zamlaća a toliko nevolja i posla ovog prolića da ne mož čovik dat odvita. »Jal, Periša, jel ćeš ti moždar štogod talovat od tog što to pratiš, a avlija ti u parlogu? Ta mani se, čovče Božiji, već taman sam se malkoc odviko od ove zime i ti kojikaki visti, a ti me opet dovatio s tom u vitar pripovitkom. Kaka zaštita čeljadski prava, kaka demokracija? Ta jel ne vidiš da se sve to radi iz hasne? A to što veliš jedni ne daju, to ti je ono što su naše dide kazle: tuku se priko magarca«. A magarac naplati uvik, kažem ja vama. On, siroma, sve fasuje. Isto kugod onaj baćo što ga sin branio u mijani pa kazo »ded, da ja vidim da mi pleneš baću«, a posli kad su baću opet plenili kazo »ajmo mi, baćo, na salaš ovaj bi se stvarno plesko«. Tako i u tim ratovanjima: veliki se trse ko sam šta sam a sirotinja i nesrićan svit naplati. »Nego, jesil ti, Pere, bio na kuruzi? Jel ti nasrće buba na nji? Vele da će bit ova godina dosta povoljna za bube i da i triba polivat, mani se politike.« »Ta  meni je već opasila dva lanca, kasno sam primetio«, veli on. »E, tu sam te čeko moj Periša! Da si manje blejio u televiziju i gledo visti iz svita, znao bi šta ti se na njivi izveđava pa bi na vrime odradio poso. Lipo su nas naši stari učili da je uvik tako kako Bog da, da se mi tute ništa ne pitamo. Jeto vidiš da stalno kogod podgrijava kojikake stare nevolje i priti se i svađa; pojavljiva se na svim televizijama u kojikaki emisijama pa od tog lipo živi. Vuče dvi-tri dnevnice, ima i platu i penziju a siroma čovik ni jedno ni drugo a radi ko birov. Naše je, borme, da podmetnemo grbaču i naprid. Ni nam Bog udilio sriću da od divana opravimo hasnu. Samo možmo štogod izbrbljat, pa napravit sami sebi nevolju.« Nemojte me držat za rič, čeljadi, al ja tako kontam. Nego, danas će mi doć veterinar davat prasicama gvožđe pa se moram latit i omest obore i svinjak. Di ću uvest čovika u prandavo? A on još i s pošom dođe. Taki su, borme, današnji veterinari. Nema više gumene čizme do kolina ko naš stari bać Lazo, a taj se borme nije obreco ni na kaki poso i u sve se razumio. Sad su došla druga vrimena, svi su niki »specilizovani« za jedno, a o drugim nemaju pojma. Ajd, zbogom, čeljadi moja.