Ne zna zašto, al bać Iva poslidnji godina baš i ni više voljijo vandrovat ko prija. Nikako najmirniji doma, što manje koikud ide, to manje zna, pa se manje i jidi. To malo što se radi po selu, a ne bi tribalo, manja mu i sikiracija. Vamo komšiju ofanj oglobili što ni imo za platit porez. Imo zaslužito, al gazda nikoliko miseci ni tijo isplatit. U selu osto samo jedan poštaš, pa i očeva i matrna penzija kasnile dvajs dana. Globu ni imo iz čega platit, pa ošo u rešt. Žandari se naveliko sakrivu iza ćoševa, pa sačekivu čeljad na bicigla, a koga sustavu, tomu i najdu bilo šta za oglobit. Ka se vrime pravoga prolipšalo, nakanijo se krenit u nu veliku varoš, najveću u njegove ravnice, veli ni skoro vidijo stare pajtaše Janiku, Đuru i Marku. Osvanilo lipo jutro, navuko se i ošo na štaciju u njevomu selu. Ajziban došo tačno na vrime, misli se baš lipo, nema više da kasni jal da izostaje. Lipo došli i do jedne štacije na po puta do varoši, a tamo se iz čista mira otrnijo. Naj što ga tira rastrčo se i naprid i natrag i proba ga svakako opravit, al kanda mu baš ne ide. Bać Iva ga gledi i ne mož se načudit što jedan štrekar tako izgleda. Neobrijan, u nikaki šareni čakšira do kolina i crne majice, a priko cili prsa mu natrukovana slika o jednoga iz velikoga rata, noga što imo bradu i kukere. Slika i prilika štrekara, misli se, kanda više na poslu ni ne moru nosit njeve mundure. Za dobra dva sata uspijo zapalit ajziban, pa se krenili dalje. Tako u varoš došli za dvaput više vrimena neg što bi tribalo. Niko o štrekara jim ništa ni ne veli za nji to sve kako triba, samo ka su došli. Pajtaši ga dočekali na štacije. Velu, prvo će u centar, pa će popit kafu i rakijicu, a onda i fruštukovat u nomu njevomu staromu bircuzu, ko i uvik. Ošli na Markine lemuzine. Ka došli blizu centra, jedan žandar ji sustavi i veli jim ne mož dalje na lemuzine, zatvorito brog toga što soldati ništa slavu, pa do centra morali pišice. Marka lemuzinu ostavijo na nikakomu placu. Došli u centar, bać Ivu malo ni udarijo šlog. Isprid ne njeve velike crkve ponamišćani tenkovi, civi jim uprte u vrata, a svit samo gledi u nji. »Ljudi moji, štaj to? Vako su pri skoro tris godina isti vaki išli kroz moje selo, pa se ponamišćali po ćoševa. Bilo ji na svakomu krstopuću, prid crkvom, prid škulom, prid općinom. Svit se držo svakako, al nikomu ni bilo sve jedno. Jedni se zavukli u kuće, pa iskukucu iza firangi, dosta dice se razdrečalo, boju se tolike gruvanje, svi se pendžeri drmlju. Drugi jim nosu ponudalje, grlu se š njima. Tenkovi nam iskidali selcke drumove, još ni do danas nam ji niko ni opravijo. Država za tako štogoda nema novaca, a vamo malo malo, pa daje svojima u drugima državama. Eno, već se vidi di su prošli kroz korzu, sve ispucano. Ostavili baš lipe tragove. A istom potli prve zime, ka voda unide svud di popucano, pa se smrzne, vidićete kolika je šteta tamo di su prošli«, veli bać Iva ka su sili u bircuz. Nit slatko popijo kafu i rakiju, nit slatko fruštukovo. A ni divan mu baš ni išo.