Faljnis, čeljadi. E, ovo sam čeko da lipo možem iznet par šamadla prid ambetuš i sist ko čovik brez bojazni da ću ozepst, da će mi vitar izduvat ove moje rđave zube i gledat po ciloj avliji. Moj rođo Joso se lipo namistio tute pored mene pa i on uživa u ovom lipim danu. I josag se bome već obradovo, kako gledim ima pileža svudan po avliji, ne zavlače se više siroti pod šupe i čardakove već se raširili po ledini. I josag se zna radovat, virujte mi. Gledam tako sve odreda: pućak se tako lipo rebući na srid avlije s njegovim pućkama, malo-malo pa i vabi, a one sve oko njega. Kugod da znadu da nji zove. Ja zvižnem, a on oma natrag odgovara »bllll«. Kredlike sam malo puštio u pridnju avliju da ne vidi ova moja jel oma se lati metle pa i odvija. Kaže da joj ćibaje cviće, a vraga ćibaje; one samo skupljaje bube i kojikake štetočine sitne. Josag je zdravo korisan i zafalan, nije kugod čovik da oma pravi štetu. Gleda samo svoju hasnu, a od prirode se skroz izljučio ko trinajsto prase pa se čudimo što imamo svakaki alergija i andraka, nismo više otporni ni na čeg. A di možmo bit otporni kad nismo nikad napolju, nema tilo od čeg opravit tu otpornost. Sad nas samo nakljukaju kojikakim likovima što jedno popravljaju a drugo kvare. Gledim ove mlade, čim dvared kinu oma kod dva-tri doktora pa da vidiš punog buđelara i patikarima i doktorima. »Ta da«, veli Joso na ovo moje kontanje. »Borme, da je samo to. Već oma moraš ić vuć krv, mokraću i stolicu nosit na analizu. Sadašnji doktori ne vide šta je brez tog, a kadgod stari doktori čim vide čovika znali šta mu fali. Al da je to brezbolno, pa nek iđe u vraga. Ajak! Kad odeš tamo, svale te, prikolju i izvade ti bar po litre. Kako se to nije moderniziralo, vraga? Za sve dotiče, a spasit čovika ne dotiče.« Ta iđi, Joso moj, di ti živiš mislim se ja. Nisam mogo da se ne nasmijem. »Ta gledaj samo na visti: malo-malo pa skupljaju novce priko telefona za ličenje dice, a na kojikake kaleme imaju na milijune evra. A onda kad narod neće da kalami dicu s huncutckim i neispitanim kalemima šalju debele kazne. Njima svedno, novce skupljaju od sirotinje i ovako i onako. A kad gledaš kojikake seminare i konferencije na televiziji, onda se svi rebuće kugod ovaj tvoj pućak. Svi su u pravu i svi lupaju šakom u astal«, nastavlja Joso svoj divan, onako sebi u bradu. A i šta mu vridi? Naglas i onako nas paore niko ne sluša i ne pita jel imamo simena, goriva, ni kako ćemo posadit i uradit njive. A zato pitaju jesmo l platili porez i druge izmišljene reštancije. Doduše, ne čudim se: oni imadu pune ruke posla; koliko je samo svita pa triba to od svakog i oduzet. Nije ni to lako, a misle nek se drugi kogod paštri za pomaganje paoršaga. Samo, niko se još do sad tog nije sitio, čeljadi moja. Jedno je spuštit krila i naduvat perje pa kast »blll« ko moj pućak, a drugo, borme, uvatit se za buđelar pa kast »ajte i vi malo doprinosite i privriđivajte na zemlji, da se i vama pomogne«. Na to ćemo još pričeknit. Ko doživi, pripovidaće. Ajd, zbogom.