Bać Iva jedva dočeko proliće, va zima mu već dodijala. Kanda još niki jedva dočekali. Ščim sa leđi zbacili paklije, ni što svake godine nagovišćivu da će štrajkovat, obnarodovali to i vi dana. I svi priko sindikata, a ima ji, ne mož ni zabardat. Vamo doktori, imu ji četiri. Tamo učitelji, imu ji pet. Namo sudije, imu ji tri. Imu ji i poštaši i bankari i općinari i fiškali i ko sve ne. I što u ve države nikada ni bilo, sindikate već imu i žandari i soldati. Te dvi sile državne, a svaka ima po dva sindikata, jedan državni i jedan što ni državni, jedino se ne zna čiji je. Ka sve to posapiš ima ji vraganajst, a svaki ima i neznasekoliko ni što ko nji u nadnice. Bać Iva još samo čeka da i ni što radu u sindikata napravu sindikat. Ne bi se začudijo da jedno jutro i to obnaroduju na sokoćalu, televiziju i nako više ne gleda, a ritko koje novine i čita, tamo niko ne može dojt na red o brundatoga i njegovi. Jedino rabadžije ćutu i trpu, a  puno nji ni nema sokoćalo. Ne bi jim se ko vi današnji gazda baš ni isplatilo putat u poslaoko sindikata. A ni ne bi mogli, ščim ji uzmu u nadnicu, gazde jim prvo rastolmaču kaki je red ko nji, a u tomu redu mista za sindikate nema. Jedino ako mislu nabavit koju bočicu dunsta, a i to ne za radnoga vrimena. A radno vrime ko većine nji od mraka do mraka. »Ej, kuće nam već otit ta naša jadna država kraj nas taki kaki smo? Pravi rabadžije ćutu i muču svoju muku, a vi što stalno kuku kako i koliko se patu na državni jasli, samo bi bazdalikali. Eno, nisu radili četiri dana za jedan Uskrs, a isto toliko neće ni za drugi. A sve jim platito. I ope jim ne valja«, veli Bać Ivina i lati se otezanja bundivare. Bać Iva sve pogleda ispod oka, misli se možda će bit i malo pogače od okrajaka, nake kaku on oduvik najviše voljijo. Spečenu u tavice na špojeru, al nako da sve pliva u masti, pa dosta rumenu... sve mu voda ide na usta samo o štodira. »Ta idi, molim ti, kaka je to, opet, država? Dobro, da je naša, naša je, koliko je naša, možda su nam pravi gospodari i kaki strancki, a vi naši se samo utvaru. A da je jadna, jadna je, jadnija ne može bit. Al bome, po nomu što smo učili na škula, država baš i ni«, veli bać Iva, a oko mu se samo otimlje zonima okrajkima što njegova bacila u kabov za živinu. Znade da naka pogača više ni za njega, al grijota baš tako bacit. »A kako bi, ope, po tebe tribala izgledat prava država?«, ne dade se njegova i turi tepsiju bundivare u peć. Potli će drugu, jednu napravila sa šećerom, drugu brez. »Jedna prava država bi tribala izgledat ko jedan pravi gazdašag. A svaki gazdašag mora bit ogradit. Mora se znat u komat i koliko, koga i čega imade u dvoru. Znade se di je misto za marvu, di za živinu, a marva i \\ivina, ope, dobro znadu i da ne smiju u bašću, pulin oma dojde, pa da vidiš zla. A dobro se znade i ko se drži kajasa, a ko varnjače. Tako bi tribalo i u prave države. A konas bi svi samo bazdalikali, vako bi klruva priko pogače«, veli bać Iva i duboko izdane. Ni više ništa divanijo, samo osićo izmišane nikaki bis i tugu.