Ve godine došla nikaka opaka zima za sve. Živina spušćala repove i dudi,  a ni u bašće ni kako triba. Mlada luka imali već za Božić, a salati  što metnili jesenas, jili već za Tri kralja. Voćke se krenile, pa stale, pa ka jim došlo vrime po kalendaru ope se krenile, a onda istom, ka već tribale skroz pootvarat cvitove, zadžerilo ko u Sibiru. Spalo dosta sniga i bome, spo na smrznitu zemlju, pa dosta dugo i osto. Evo, nikoliko dana do Uskrsa, još uvik triba ložit ko u po zime. A za Božić muve letile. Pravo rekli stari, misli se bać-Iva, ka ne bude bil Božić, zabili se Uskrs. Ne vilji otit ni u stražnji dvor, sve mu stra pogledat na drnjak. Jesenas zauzo skoro frtalj dvora, navuko bagrama i vrbe, izgledalo da će imat za dvi zime, a no već za Jozipa tribalo kupit još, ne izgleda mu da će se tako skoro pristat ložit. Njegova još jutros rano ošla na posov, danas će vratit opravu što ni njezna, pa bi se malo i odmorila, a ako stigne i metnila još malo bašće pri neg što otide u Švapcku. Istina, mogla bi ona radit još par nedilja, al nema nikake volje. Gazda jim ne isplaćiva nadnice, cile zime kasni po par miseci. Zoto i veli, ako bi radila dok ne triba it, moglo bi se desit da te nadnice dobije ka dojde natrag. A u Švapcku bi ošla umorna i jidovna. Vako će baram sve prikuburit dok se ne triba krenit. Bać Iva još malo ćutijo po dunjom, pa se digo i dobro navuko. Vidi, noćas ga ope napadalo za jedno po šuva. Prvo latijo lopatu i svudam očistijo staze, a onda namirijo marvu i živinu. Taksu i mačka pušćo u kujnu, veli nek budu tu makar dok ne fruštukuje. Ta i oni su živi stvorovi.  Njemu skuvo u sose kruva, pa samo posolijo i popaprijo, a njima do noga što sinoć ostalo o večere. Ka su to pojili, Taksa se udesijo nuz špojer, a mačak se zavuko u sanduk za ogriv. Potli fruštuka koišta trukuje, a onda se lati ručka. Zna svašta skuvat, ko kaka malo bolja reduša, a ni mu ni teško. Žo mu ka njegova dojde iz te njezne fabrike naka sva ko da su je krave žvakale,  kaže ubila je ladnoća. Mogo je, doduše, još jesenas najt posla u komšijcke varoši priko nikaki dobri o kuma Tune, al ona ni tila, oma je tu ništa zasmrdilo. Veli, nema ni škule zoto. »Bože, pa di ti  živiš? Kolike su samo i žene i divojke pozauzimale astale, a nemu nikake škule, osim ve naše u selu. I niko ji ništa ne pita. Ako ne pita. Triba samo znat dat krsta i dosta ti je. Više put sam ti reko, ako imadeš kuma, jal koga svojega,  oma su ti sva vrata otvorita, pa još možeš i izbirat«, veli bać Iva. »Znadem ja i take što su se na jako lipi mista zaposlile, a nemu ni kuma, ni roda, neg čoveka što se zna snajt. Ajdemo bolje ručat, dosta mi praznoga divana«, veli mu po malo otrovno njegova i tako teško izdane, ko da bi još štogoda rekla, al je žo  jako ga najidit, znade da mu ni dobro, pa samo ništa mrnđa. Ni baš puno ni razumijo jedino dvi riči, tulta i moj. Tijo je malo oštrije odvratit, al neće, možda žena imade i pravo ka kaže da imade jezik ko krava rep. Ko mi kriv, misli se, što se ne ližem ni sovima ni sonima, a moje nemam.