Faljen Isus, čeljadi. Jevo mene opet našo sam malkoc vrimena da se izdivanim s ovim mojim komšijama i rodbinom. Niki dan me jedan ismijo od ti što su došli zdravo siroti i fajin napaćeni, a sad imadu kuće na dva-tri tavana i to borme ne makar kake, sve njim u mramoru i svili i kadifi, kugod da su od ovi veliki fodbolišta jal glumaca iz bilog svita. Av, kako se samo znali snać! A ti, Braniša, zamazivaj za Uskrs blatom i posli krečom, i tako svake godine. Plava kiša kad naiđe oma mi odre »fasadu« sa salaša. Skrenio sam, božem prosti, divan. I tako veli mi da smo svi ode niki rodovi po šorovima, e pa velim ja njemu natrag: »Braca moj, pa i jesmo. Dašta smo. Pa i šorovi su nastali tako što je bio dida, pa opravio sinovima kuću, pa ti sinovi opravili njevim sinovima kuće, tj. Salaše. I tako redom salaš do salaša i nasto šor. Svit je ode borme vridno radio, sve slogom i mobom izopravljo i tako to išlo stotinama lita. E, ondak nam sve krenilo niz atar, svaki poslić se sad gleda naplatit do filera, niko se više ne poštiva, kadgod je unuk jal unuka dodvorila didu pa joj ostalo imanje. Sad po novoj modi didu spakuju u lelenc za stare, tamo siroti brzo skončaju i ne mogu vidit ni bilog dana a kamol oko salaša, kako nosi voće, raste l žito jal kuruz, jel s višnjovom batinom prošetat kroz avliju do guvna i košare, obać josag... I bilo njim onda srce na mistu, tu su sa svojom dicom, unučadima a ne s kojikakim slabo plaćenim tuđim svitom kugod u tim domovima di se skoro svi obrecaje i izderavaje na nji nake stare i bolesne«. Jeto to nam je, čeljadi, donelo ovo moderno vrime. Sve se mislim šta će se trevit tek sad s ovim novim generacijama. Za sad njim kandar iđe dobro. Kako vidim kad iđem kroz varoš kakim poslom, side isprid ovi moderni mijana što ji zovu »kafići«, a  kafa se najmanje pije. Čim sunce malkoc grane, piju kojikaka pića što ni ne misli čovik od čeg su smućena, a u svakom ima gledim, moro sam i biciglu zaustavit pa sać da bolje vidim, ta stvarno je u njem turen mali kišobran, što bi stari kazli ešernje. Dugo sam konto zbog čeg njim to meću, a onda sam ubardo. To je cigurno samo kad side napolju. Ondak njim taj kišobran čuva od nedaj bože, a po varoši ima fajin tica pa da njim ne dodaju još jedan sastojak u taj njev smišani bućkuriš. Mani ti, kadgod kad je bilo špricera, piva u bečkama i kabezone sa sodom i dosta... Sad od ovog cigurno mož pokvarit trbu… Ja to ne bi popio ni da mi dadu po Ivković šora. Nisam vam ni izdivanio, niki dan me poslala ova moja da nasičem cicamace na do, imam jedno pet žbunjova i ja na biciglu, uzo makaze za rizanje voća pa ajd... Kad ja stigo, čeljadi moja, imam šta vidit: sva cicamaca osušena, i doli deblja i sva trava i palčinjak oko nje... Taki sam bisan, došo nam jedan novi arendaš vele mi komšije i lipo istreso iz cisterne u kanal višak otrove. Eto kaki smo mi svit. Ni to što svi nosimo na groblje ne poštivamo. Ajd zbogom, čeljadi.