Faljnis, čeljadi. E sad sam oma mirniji, a već sam se sav ušeprtljo i zavrćo me trbu i kad pomislim ove naše paorske nevolje oko registrovanja zemlje, pa iđi vamo, pa iđi onamo, di si bio...? Nigdi. Šta si radio? Ništa, samo stojo u redu, slušo izderavanje kojikako i svađanje oko tog ko je na redu. A tribalo se borme i istiravat još i u katasteru s ovima što ištu kojikaka uvirenja da bi dobili koji dinar s državni jasala. Ode čovik tamo u te kojikake gospocke ustanove pa se unezviri, kugod da su na njeg bacili opcinu pa ne zna ni di ni šta. Nike godine sam se tako rasrdio, čeljadi, da sam lipo izašo iz reda. Smrzle mi se i noge i uši, trbu me zabolio pa se lipo vratio natrag u Ivković šor. A sad, borme, moram i pofalit. Veli mi niki dan moj rođo Joso dok smo se nadimali s kafom, jel drugog nema sad je korizma, da ja samo rondzam i kudim, božem prosti. Kaže da sam isti kugod moj komšo Lajčo, on još i bandu za rondzanje opravio. Ja, doduše, ne vdim da je Lajčo ikad štogod pogrišno izrondzo al jeto, pak... Pa sad ovo stvarno moram i pofalit. Spremio se ja lipo posli ovog velikog sniga i ziomoće, pokupijo sve artije od prošlog ujavljivanja pa ajd se raspitat u selo. Kazli mi komšije da više polak papira ne triba, da samo legetimacija i brojovi njiva i kod notaroša i gotovo. Hu, ja se, čeljadi, niki sav opet nakostrušio ko moj Roko kad spazi lisicu na ogradi što se proba zavuć kroz tačke pa u košinjac. Kud baš kod notaroša, hmmm? Al moram priznat, čeljadi, ko prizna polak mu oprošteno. Lipo sam ja tako banio, nisam redovno ni opravio te artije; kojikake prijave triba napisat: pilež, svinje, ovce, goveda i šta ‘š na koju njivu sijat. Al nit je bila gužva, čeljad samo ispada ko dvajst jedan. Pa čak i oni što rade tuđu zemlju u arendu na brzinu obave poso, svaka čast. I ono što nisam svatio: lipo mi nika cura pomogla ljubazno i još se sva smije. Ja se sav iznenadio, čeljadi. Ta, i ko ne bi? Ta već sam se spremio da ću bit ružen. Gledan popriko, poslat na ona jal ona vrata jal budžu, a sve prošlo lipo i na jednim mistu. Jeste da nisam malo platio, al i to bilo manje neg kadgod. Eto, velim: bar sam ovo rišio kako Bog zapovida, pa nek se i plaća; i svircu što lipo svira i piva ne žalim platit, al onom što samo gnjavi i rasteže armonike kugod da vuče gladnog  mačka za rep, jal drnda po tamburi »drva drva i čutaka« borme i žalim platit. Samo kad bi me još i ovi obradovali kakom manjom cinom simena i mitrađa, čeljadi, pa da oma i ja pomislim da iđe nabolje. I dok divanim iđe mi onaj moj Periša, ko ga prokarto, i oma mi počme divanit o onim vokšovanju u najvećoj našoj varoši, pa ko je dobio, pa koliko je dobio, pa sad će nam bit vako pa onako... Av, baš se uvik mora štogod jel kogod nać da mi pokvari nedilju. Ta, tio sam ga poslat oma digod da vidi jesam tamo i samo sam se opet namrgodio. Ta, baš mene sekira oćel bit tog voza ispod zemlje jel neće. Ja se cigurno neću ić s njim vozat ni di ga ima. Meni je dobar i Bećar atar i Pačirski put. Ajd, zbogom.