Nedilja ujtru, bać Iva uranijo, namirijo marvu, pa se još malo izvalijo na otoman u kujne. O mladi godina volji se tako ukucit i gledat kako njegova ređuje oko špojera. Evo i sad, pristavlja supu o stare kokoše, a rizančića, žuti, sitni ko paučina, namisila još juče. Potli će napravit guste sose i ukiselo gibanice, struku orasma i struku makom. Cure svaka na svoje strane, nji dvoj ostali sami ko tuga, pa jim srce ništa drugo ni ne išče. Zapalijo i radijon, veli baš da čuje šta ima novoga. Volji znat, mada, ruku na srce, slabo više viruje i radijonu i novinama, a televiziju već nikoliko godina ni ne gleda. Svi samo lažu na angro, samo falu no što ne valja, ne mož više virovat ni grebencijašma. Evo i sad, potukla se nika dva, vaj nomu mater vaku, naj vomu oca nakoga, pa dok to došlo do radijona, ispala i svađa izmeđ dvi države. A oni bili ožderani, jedva stojali na noga. To bilo prvo, potli oma, ne zna zašto na njevomu općinckomu radiju, obnarodovali da Bunjevci o ve države dobili njeve knjige na njevomu jeziku i pismu. O novoga još vamo ništa pokrali, tamo nikoga ubili, vaj vo zapalijo, naj se nomu naprdačijo, na fodbalu se potukli i izboli. I ope se obisijo jedan brog svoje siromaštine, nema više ni za kruv, ni za poplaćat što se mora. Ima doduše zaraditoga, al gazda nikako da isplati. E, misli se, jadna ti država u koje nema lipšega novoga. Bać Iva vidi da  se vi dana i kum Tuna ništa svaj usprdošijo. Sto ope dolazit ko njega, po tomu se vidi da ništa ima, cigurno će ope kaka politika na red. Preznijo se, niko sa skaka sto rdat, oma se sitijo da još ni ni odrezijo vraca. Taksa se iz stražnjega dvora zatiro do vraci i sto lajat ko bisan. Zno da to ide kum Tuna, jal neće tako rano ni poštaš, ni kuršmit, ni čađar. Ni na koga drugoga Taksa ne laje tako bisno. A i nedilja je. Otiro Taksu u stražnji dvor i zapo letvice, pa istom onda odrezijo vraca. Kum Tuna mu vaj put nazvo pomoz bog, a ka unišo u kujnu, njegove dobro jutro. Na faljenisus skroz zaboravijo. No, ko zna, ka se prominji vlast možda će se ope sitit, jal koliko ga bać Iva poznaje, a poznaje ga ko staru kantu, ope će on i njegovi priletit ko novi. »Ne znam, kume, možda si i čo, eno Bunjevci obnarodovali da sad imu njev jezik i pismo, pa o ve države zabadva dobili i knjige za škulare. I to na državnomu pismu, baš ko da su njevi. A ti koliko trukuješ i koliko znadeš, mogo bi se malo latit klajbasa i natrukovat no što oni natrukovali, pa tako štogoda napravit i na šokačkomu jeziku. Ja i moji bi se, ope, zauzeli da va država to što napravila Bunjevcima, napravi i Šokcima, pa bi i mi imali škule i knjige za škulare na šokačkomu jeziku. A tebe ne bi bilo zabadva, moja partija ne zaboravlja, još nikomu ko je je štogoda dobro napravijo, ni ostala dužna. Ja sad moram žurit, imamo koferenciju, a ti se dobro proštodiraj«, veli kum Tuna i nabelo izdune polučak što mu bać Ivina naljala. Digo se i ošo. Bać Iva ga ni ni ispratijo, samo duboko izdanijo i dugo gledo za njim. Njegova ga samo pogladila po obrazu i latila se gibanice.