Bać Ivina uplatila ko jednoga našega i ko Švaba koliko tribalo, pa će ope u Švapcku brat jagode. To što tribalo poplaćat za nju baš i ni malo, mora u njezne fabrike zoto dirindžit taman misec dana. Samo, vo tribalo oma uplatit, ščim jim rekli, a no što u fabrike zasluži danas, dobiće istom za nikoliko miseci i to ne najedamput. Lane poslidnji frtalj što zaradila naj misec pri neg ošla u Švapcku, isplatili je istom ka došla natrag. A vi što jim svakoga miseca moraš koišta poplaćat, nećedu čekat. Sokoćalo i telefon ti iskopču, letričar bi se brez čekanja penjo na banderu, za porez bi oma ezekvirali. Ništa jim ni briga što nisi dobijo zaradito, snajdi se kako znaš i plati države što si dužan. Ka bi čeljade moglo ostavit taku fabriku, pa otit u drugu, ni po jada. Najveće zlo što svi gazde tako radu, a na nadničare niko ne gleda. Država, ko da nisu njezni, skroz jim okrenila leđa. Samo se falu kako pomažu vima i nima, svudam digod vladar ide u goste. Kaže, sve su to njegovi, pa jim u tuđi država ne smije ništa falit. A te njegove niko ni ne pita koja je država njeva. Pomažu na angro i vima crnomanjastima, što ko zna otkud podolazili. Daju jim i za živit, a daju jim i novaca da otvoru kakugod radnjicu, samo oni i to za radnjicu potrošu za proživit. Dok ima, ima, ka nestane, daće jim va država još. Jedino nikada ništa ne pomogne svojima rabadžijama i druge sirotinje. A puno je taki što jim ne bi morali ni pomagat, dosta bi bilo samo da natiru gazde ko koji nadniču, jal su nadničili, pa se fabrike pozatvarale, a oni ostali neisplatiti, da jim poisplaćivu davno zaradito. I to ne baš malo. Nit ko vodi računa ko, komu, šta, koliko i za koliko vrimena isplaćiva, nit kako sapi. Jedino jim važno da jim ti mali gazde platu porez i dadu malo lemozine njeve partije, a veliki gazde ne moru ni plaćat porez, ni vraćat kredite. Sve to država pokrije, a kako i ne bi, ko zna čiji su rodovi i kumovi. Kako onda čeljade ne bi tražilo spasa digoda u bilomu svitu? Tako se bać Ivina nakanila i ve godine it zaradit tamo di na vrime plaću. Teško jim obadvojma, ni sve jedno učit se bit  rastavit pod matoru glavu, ka si cili život naučijo bit zajdno, što popa reko i u dobru i u zlu. Oma se sitijo kako bilo lane ka je on i mlađa ispratili na avtobus. Teško mu bilo brog njegove, malo malo, pa otare oči dlanom, ko da ima kakigod mušica. Još mu težje bilo ka vidijo mlade ženice što ji ispratrila dičica o par godina. Pricvrljila se nuž nji, neće ko dada, ko da znadu da ji nikoliko miseci matrna ruka neće pogladit prid spavanje. Materama vada bilo još težje, oči jim pune suza. Ne smiju ni trepnit, da ne procuru, jedva se suzdržavu brog dice. I ni za virovat, baš međ njima opazijo i nikoliko što znade da svršile velike škule. A doma posla za nji nema. No što izučile, vidi i ko nji u selu i u varoši, radu nikaki što baš i nemu puno škule, al su zoto u partije u koje valja bit. Zoto će zotima ženicama za koji misec, jal za koju godinu, trbuvom za kruvom i ljudi i dica. I nikada neće dojt natrag.