Bać Iva kadgoda poznavo skoro cilo selo. Poznavali skoro svi i njega. Puno mu srce ka se izajutra krene ko pekara, pa no nusput – Faljniss, bać Ivo, uranijo? I tako. Bilo i onda kerova po sokakeva, nijedan mu nikada ni pokazo zube, svaki bi radosno zalajo ako bi ga malo pogladijo izmeđ ušiju. I uvik zno otkinit skrajčičak kruva pa kojemu dat. Potli, ka se krene prošpacirat jal probiciglat selom, isprid dućana mu se redom javljali tamburaši sa Medana. Zovu ga na pivo. Neće popit, al se sustavi ko nji i malo se ispripovidu. Danas sve to skroz drugače. Puno nji više ni ne ide ko pekara. Kruva ima u svakomu dućanu. Jedino u ranu zoru nema više ne topline i merisa iz pekare. Vi što došli za poslidnjega rata većinom ga ne poznaju, jal se pravu da ga ne poznaju, pa mu se ni ne javlju. Doduše, više ni on njima. Isprva jim nazove Boga jal dobar dan, oni samo zinu, zablendu se u njega ko tele u šarena vrata, ćutu i projdu. Većinom. Ti samo orcali po selu, zafiljivali redom u dvorove, šacovali tuđe kuće i samo snotali kako će dojt dan ka će se pouseljavat u nji. Makar se tako divanili i u divanu naslađivali. Ni prošlo puno vrimena, vidli da se baš i ne može samo tako prisvojit tuđe, pa jim se više i ni ostajalo u njegovomu selu. Kako  došli, tako ošli dalje. Vada šacovat kuće u kakomu drugomu selu. A ima i ni što otkako došli bili dobri š njim ko da se zajdno otranili, pa ostali dobri i do dan danas. Latili se paoršaga, navadili se na paprikaša i obaška,  dica jim se dala na škule, a do kraj se njevi i bać Ivini stali izmeđ sebe i ženit i udavat. Njemu puno srce. Mada se isprva puno nji poplašilo za sebe i svoje, do kraj ispalo baš kako uvik divanijo. Ima svakake čeljadi i međ njegovima i međ njevima, pa svako zlo vrimenom projde, jal su dobri uvik strpljiviji. Danas već i ni drugi vidu da jim sve to ni tribalo, da bi kanda svi bili mirniji i zadovoljniji da su ostali doma, da jim grobovi o stari ne bi zarasli. A ko zna, da ji vladari ni godina nisu pikali, možda ni ne bi bilo ti silni ratovanja, rušenja, selidbi i vamo i tamo, a zacigurno se ne bi ni dilili na njegove i njeve. Vako, potli svega, svima ostalo samo  siromaštvo. No, ko zna... Preznijo se, Taksa zalajo ko da ograjiso. Misli se, poštaš već bijo, kuršmita više nemu u selu, vatrogasi već davno ne prigledu odžake, a kanda ji ima još samo na papira, mogo bi bit jedino kum Tuna. Samo što mu spo na pamet, banijo u kujnu. »Kume, jako se žurim, saće lemuzina zamnom. Samo da ti nusput kažem da će kvečeri moji držat koferenciju, pa bi bilo dobro da dojdeš i ti i povedeš sve tvoje. Čo sam da će jim brzo tribat jedan što znade dobro trukovat, pa zašto da ne uzmeš no što ti se pruža? Jedino bi se tribo učljanit, a dobro bi ti platili«, veli kum Tuna s vrati, a ni Boga ni dobro jutro ni nazvo. Ko kerica ka poji jajce, oma se i okrenijo, pa za dram bijo naskaku. Bać Iva dugo gledo za njim i samo duboko izdanijo. Znade da ni za politiku, jal puno nji kaže da ima jezik ko krava rep. A taki ni jednima ne tribu.